Nikada nisam mislila da ću sa šezdeset i tri godine započeti život od nule. Čini se da bi moglo biti jednostavnije – živite mirnim životom u penziji, uživajte u unucima, vodite računa o svojoj bašti, pijete kafu sa prijateljicama. Ali sudbina je odlučila drugačije. Sve se srušilo u trenu. Iako ne… da budem iskrena, pukotine su se pojavile davno. Samo nisam želela da ih primetim. I to je možda najveća greška koju sam napravila. Nije da nisam primetila znakove, ali nisam im davala značaj. Svako je govorio: „Maša, nešto nije u redu“, ali ja sam se smeštala u udoban svet lažnog mira, u kojem je bilo lakše ostati nego suočiti se sa stvarima koje su me plašile.
Počelo je sa sitnicama. Moj muž, Miša, počeo je da boravi kod moje komšinice Valentine na prvom spratu. Prvo – pola sata. Onda – sat, dva… Počela sam da se pitam zašto je to potrebno. Da, naravno, bila je ona ljubazna žena, uvek spremna da pomogne, ali to se činilo previše. Izgovori su bili najsmešniji: „Valentina govori o novom programu za penzionere…“
- „Da, sedeli smo i razgovarali…“
A ja sam i dalje ćutala. Pretvarala sam se da verujem. Četrdeset godina zajedno – kako da ne verujete? A šta možete da sumnjate u našim godinama? Mi smo prošli kroz sve, obavili smo sve razgovore, rasprave i tišina nije bila ništa više nego znak stabilnosti. I tako je bilo sve do trenutka kad su se počeli dešavati ti sitni incidenti. Svi su se čudili, ali nisam želela da prihvatim da nešto nije u redu. Ćerka Irina je često govorila:
„Mama, šta radiš za njega? Misli na sebe!“ I samo sam odmahnula rukom: „Ćerko, desilo se tako. On je radio, ja sam vodila kuću. Sada, kada sam u penziji, navika je ostala.“ Kako sam se glupo ponela! Nastavila sam da mu spremam omiljena jela, prala mu košulje, merila krvni pritisak, čak sam i dalje, iz navike, zvala njegovog doktora kad je imao neki problem. I sve vreme, dok sam to činila, nešto je u meni vikalo da je sve to pogrešno. Da se nešto menja. A on se sve češće stajao pred ogledalom, kupovao nove košulje, pa čak i počeo da nosi kolonjsku vodu.
„Miša, jesi li se zaljubio u starosti?“ – pokušala sam da se našalim. „Jesi li luda? U našim godinama, kakve sumnje mogu postojati?“ Ponovo sam se pretvarala da verujem. I moje srce… moje srce mi je govorilo da nešto nije u redu. Bilo je to nešto što nije bilo glasno, ali bilo je tu. Osećala sam to. Na neki način, mogla sam da osetim promene u njegovom ponašanju, njegovom stavu prema meni, prema svemu. Sećam se, jednom je moja unuka Anja pitala:
„Bako, zašto deda stalno ide kod tetke Valentine?“
Onda sam se nasmešila i rekla da odrasli ponekad moraju da komuniciraju. I dok sam to izgovarala, osećala sam se tužno… Na kraju krajeva, bilo je vremena kada Miša i ja nismo mogli da živimo jedno bez drugog. Kada smo šetali parkom, držali smo se za ruke. Kada je došao sa posla, srela sam ga na vratima. A sada? Živimo kao komšije – dobro jutro, laku noć, šta ćete za večeru?
Četrdeset godina braka postalo je navika. Rutina. U beskrajnom ponavljanju istih radnji, fraza, gestova… Čak ni sve što smo prolazili zajedno, ni sve te uspomene, nisu mogle zaustaviti tišinu koja se stvorila između nas. Bilo je sve manje doticaja, sve manje razgovora. I sve više njegove tišine koja je govorila više nego reči.
I onda se dogodilo ono što je trebalo da se desi. Napomena. Običan papir koji mu je ispao iz džepa košulje pre pranja. „Draga, čekam te danas u tri.“ Četiri reči koje su precrtale četrdeset godina života. Sedila sam u kuhinji, držeći te reči u rukama, pokušavajući da shvatim šta su one značile. I dok sam to radila, čula sam kako Miša ulazi u kuću, zviždeći neku melodiju. Tako veselo, srećno… Bilo mi je jasno. Došlo je vreme za suočavanje. On je ušao, pogledao me i rekao:
„Miša, moramo da razgovaramo.“
Ukočio se na vratima. Nikada neću zaboraviti izraz njegovog lica u tom trenutku – zbunjenost, strah i… olakšanje? Da, možda je to olakšanje. Olakšanje što nije morao da se krije više. Olakšanje što više nije morao da živi u laži. „Maša, mogu da objasnim…“ A ja nisam mogla da verujem šta će reći.
