Jedna jako zanimljiva ispovjest je tema našeg današnjeg članka.Manja sela po Srbiji su prepuna živopisnih priča koje zaslužuju da ugledaju svjetlost dana,upravo jedna takva Vam slijedi u nastavku..
- U jednom selu u blizini Vrdnika, poznatom po životu usklađenom sa crkvenim kalendarom, tradicijom i verom, pre više od trideset godina odigrala se priča koju i danas meštani prenose kao tiho svedočanstvo o veri, porodici i raskolu. Glavni junak te priče bio je otac Aleksandar, poštovan pravoslavni sveštenik, poznat po svojoj strogosti, ali i po posvećenosti pastvi kojoj je bio duhovni oslonac.
Njegov sin Lazar bio je viđen kao naslednik porodične svešteničke loze. Još kao dečak, pokazivao je izuzetnu duhovnu zrelost – znao je napamet psalme, služio u crkvi i pokazivao duboko razumevanje verskih učenja. Svi su verovali da će postati sveštenik, možda čak i zauzeti visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Nakon teološkog fakulteta u Beogradu, njegov put ga je odveo u Jerusalim, gde je trebalo da dodatno produbi svoje znanje. Ali umesto očekivanog povratka i službe u srpskoj crkvi, došlo je do preokreta.
- U Svetoj zemlji, Lazar je upoznao sufijskog učitelja, čoveka koji je, kako je kasnije govorio, promenio način na koji gleda na Boga. Osetio je poziv koji ga je poveo van okvira u kojima je odrastao. Pridružio se koptskom manastiru u Galileji, drevnoj hrišćanskoj grani sa bogatom istorijom i duhovnom disciplinom, daleko od onoga što su njegovi roditelji očekivali.
Kada se vratio kući, nije to bilo u slavu povratka sina koji je ispunio očekivanja, već kao sin koji je, u očima svog oca, izabrao pogrešan put. Otac Aleksandar ga nije pustio ni da uđe u kuću. Na kapiji mu je rekao da više nije njegov sin, da je umro onog dana kada je obukao “tuđu mantiju”. Lazar je ćutke poljubio zemlju pred domom i ostavio reči koje su se urezale u sećanja svih prisutnih: ako Bog postoji kao jedan, naći će se zajedno; ako ne, put kojim ide neka ga barem vodi ka istini.
- Njegova majka, tihi stub doma, prišla mu je uprkos muževljevoj strogosti. Nije ga mogla zagrliti, ali mu je nežno stavila ruku na rame i tiho mu rekla da će ga voleti, bez obzira na zabrane, i da ponese sa sobom reči koje mu je kao bebi šaptala — da bude dobar i ne boji se svetlosti. Lazar joj se obratio sa “majčice”, poljubio joj ruku kao svetinju i zauvek otišao.
U selu su se mišljenja podelila. Neki su stali uz oca Aleksandra, braneći čistotu vere, dok su drugi u tišini žalili zbog gubitka koji ni vera ni pravila ne mogu opravdati. Majka je umrla godinu dana kasnije, tražeći da joj pod jastuk stave ikonu svetog Franje Asiškog, koju joj je Lazar poslao iz Italije. Smatrala je da svetac ne mora biti “naš” da bi bio Božji.
- Otac Aleksandar je preminuo dve godine nakon nje. Na samrti je priznao prijatelju da nije siguran u sopstvenu pobedu – izgubio je sina, a vera koju je branio nije mu donela mir. To nije bila pobeda, rekao je.
Lazar danas vodi manastir u Egiptu, gde se brine o bolesnima i napuštenima. Ne vraća se u Srbiju, ali svake godine, na dan Svetog Save, šalje pismo svojoj nekadašnjoj kući. U koverti je samo jedna rečenica, bez potpisa i adrese: “Za onog ko me je učio da volim Boga, čak i kada boli.”
- Ova priča ostaje kao svedočanstvo o složenosti vere, snazi porodice i tragičnim raskršćima na kojima se nalazimo kada između dogme i ljubavi mora da se bira.
