U današnjem članku ispričaćemo priču koja je potresla javnost i otvorila brojna pitanja o roditeljstvu, društvu i ljudskoj empatiji. Početkom januara, šetač pasa je u parku u istočnom Londonu naišao na bebu Elzu.
- Njena pupčana vrpca još je bila pričvršćena, a dete je bilo umotano samo u peškir, u torbi, dok su temperature bile ispod nule. Sama činjenica da je preživela u takvim uslovima smatra se pravim čudom. Međutim, ono što je ovaj slučaj učinilo posebno šokantnim jeste da Elza ima brata i sestru koji su prethodnih godina takođe pronađeni napušteni u sličnim okolnostima, na gotovo istom mestu. Troje dece iz iste porodice napušteni su kao novorođenčad, a njihovi roditelji su i dalje nepoznati.
Profesorka Lorejn Šer sa Univerzitetskog koledža u Londonu, koja se godinama bavi istraživanjem napuštenih beba, naglasila je koliko je ovaj slučaj izuzetan. „Nikada ranije nisam naišla na nešto ovakvo“, rekla je. Policija je uputila brojne apele javnosti, ali identitet roditelja ostaje misterija. Zahvaljujući sudskoj dozvoli, novinari su uspeli da saznaju da DNK testovi potvrđuju rodbinsku vezu između Elze, njenog brata Harija (pronađenog 2017) i sestre Romane (pronađene 2019). Sva troje dece kasnije su dobili nova imena kako bi im bila pružena prilika za novi početak.
Na prvi pogled čini se da su ostavljeni da umru, ali činjenica da su pronađeni daje nadu u ljudsku solidarnost. Dok su neka napuštena deca ostavljena na mestima gde će ih sigurno pronaći – poput bolnica ili toaleta tržnih centara – Elza i njeni brat i sestra ostavljeni su u parkovima, gde je šansa za otkrivanje i spasavanje mnogo manja. U prošlosti je napuštanje beba bilo šokantno učestalo. U 18. veku, kada je Tomas Koram osnovao Foundling hospital, u Londonu je godišnje napuštano oko hiljadu beba, najčešće zbog siromaštva ili straha od društvene osude.
- Danas su takvi slučajevi retkost. Promene u društvenim stavovima, pristup kontracepciji i unapređenje socijalnih sistema smanjili su učestalost napuštanja. Studija iz 2009. godine procenjuje da se u Velikoj Britaniji godišnje napusti oko 16 beba, uglavnom novorođenčadi. Ipak, uzroci zbog kojih roditelji napuštaju decu ostaju nedovoljno istraženi. Samo manji broj majki se ikada identifikuje ili javi, dok očevi gotovo nikada nisu pronađeni nezavisno od njih. Mentalno zdravlje, droga, nemaština i porodični problemi često se pominju kao potencijalni faktori.
Zabrinjavajuće je i to što Elza i njeni brat i sestra nisu bili na radaru zdravstvenih ili socijalnih službi, što govori o njihovoj gotovo nevidljivoj egzistenciji. Psihološki teret za majku koja nosi tajnu o troje napuštene dece može biti ogroman. Istovremeno, deca koja prežive često se bore sa osećajem napuštenosti i pitanjem zašto nisu bila dovoljno voljena. Dugoročni efekti ovakvih iskustava na roditelje i decu još nisu dovoljno proučeni.
Priča o Tojin Odumali, koja je saznala da je kao beba pronađena ispred stambene zgrade u jugoistočnom Londonu, otkriva emocionalni haos koji ovakva saznanja nose. Bila je umotana u teksas jaknu, a pupčana vrpca još uvek prisutna. Godinama kasnije, Tojin se pitala: “Zašto sam bila ostavljena? Šta nije bilo u redu sa mnom?” Osećala je krivicu i strah da nije bila dovoljno vredna ljubavi. Kasnije je uspela da stupi u kontakt sa majkom, ali njihova priča je bila ispunjena nesigurnošću i emotivnim previranjima.
Od biblijskog Mojsija do Dikensovog Olivera Tvista, motiv napuštene dece se pojavljuje u pričama koje najčešće imaju srećne završetke i topla ponovna okupljanja. Međutim, stvarnost je drugačija. Kako kaže profesorka Šer, ovakve priče retko imaju srećan kraj, a trauma napuštanja ostaje trajna rana koja oblikuje živote onih koji su kroz to prošli
