U današnjem članku vam pišemo na temu nestanka koji je u jednom trenutku izgledao beznadežno, a u sledećem probudio nadu. Ovo je priča o poverenju, strahu i jednoj poruci koja je promenila tok potrage.
- U danima pred put, u porodici je vladalo ono tiho uzbuđenje koje prati zajedničke avanture. Otac i ćerka spremali su se za još jedno zimsko putovanje, naviknuti jedno na drugo i na sate provedene u prirodi. Ona je pazila na sitnice, on na opremu, a svi su verovali da ih čeka običan, lep predah od svakodnevice. Ništa nije nagoveštavalo da će se upravo taj put pretvoriti u najteži trenutak njihovih života.
Dolazak u hotel protekao je mirno. Sneg je padao, sobe su bile tople, a planovi za sutrašnje skijanje delovali su sasvim realno. Veče je prošlo bez rasprava i tenzije. Upravo zato je nestanak koji je usledio delovao još neshvatljivije. Kada je otac shvatio da Natalije nema u sobi, vreme je počelo da se meri drugačije – u minutima panike i satima neizvesnosti.
Potraga je pokrenuta gotovo odmah. Policija, spasioci i zaposleni na skijalištu pretraživali su staze, prilaze i šumske delove. Sneg je neumorno padao i brisao tragove, kao da planina skriva odgovor. Dani su prolazili, a nade je bilo sve manje. Najgore u takvim trenucima nije neizvesnost, već tišina bez ikakvog znaka.
- A onda se pojavio znak. Ne veliki, ne glasan, već jednostavan i ličan. U zabačenoj kolibi, skrivenoj blizu stare žičare, pronađena je poruka namenjena ocu. Nekoliko reči, ispisanih rukom, bilo je dovoljno da potvrde ono najvažnije – bila je živa. Ta poruka postala je tačka preokreta, dokaz da potraga ima smisla i da vreme nije izgubljeno.
Koliba je govorila više nego što je na prvi pogled izgledalo. Tragovi boravka, ostaci toplog napitka i uredno ostavljene stvari ukazivali su da je neko tu pokušavao da preživi. To nije bilo mesto panike, već privremeno utočište, ali i znak da je Natalija bila pod nečijim uticajem. Potraga se nastavila tiše, ali upornije, fokusirana na područje koje ranije nije bilo u centru pažnje.
Kada je konačno pronađena, susret sa ocem bio je trenutak u kojem su se pomešali suze, olakšanje i šok. Spasioci su kasnije govorili da takve prizore ne zaboravljaju. Natalija je bila iscrpljena, ali živa, svesna i spremna da ispriča šta se dogodilo. Istina koja je izlazila na videlo bila je složenija od običnog gubljenja na planini.
Ispostavilo se da je te večeri napustila hotel verujući osobi koju je poznavala odranije. Vođena obećanjem kratke šetnje i osećajem poverenja, napravila je korak koji ju je odveo daleko od sigurnosti. U izolaciji planine, strah je rastao, a osećaj kontrole nad sopstvenim odlukama polako se gubio. To iskustvo za nju je značilo nagli prelaz iz bezbrižnosti u svet u kojem namere drugih nisu uvek jasne.
- Za porodicu, najteže je bilo saznanje koliko je granica između sigurnog i opasnog tanka. Jedna odluka, jedna tajna šetnja, bila je dovoljna da pokrene lavinu događaja. Poruka ostavljena u kolibi ostala je simbol nade, ali i opomena koliko je važno razgovarati i ne skrivati strahove.
O ovom slučaju kasnije su izveštavali i domaći mediji. Kako je preneo RTS, stručnjaci su istakli koliko su ovakve situacije važne za razgovor o bezbednosti mladih tokom putovanja i boravka van kuće, posebno u nepoznatom okruženju.
Prema pisanju Blica, policija je nakon pronalaska devojke sprovela detaljnu istragu kako bi se razjasnile sve okolnosti njenog nestanka i sprečile slične situacije u budućnosti, uz naglasak na odgovornost starijih osoba u kontaktu sa maloletnicima.
I Kurir je u svojim tekstovima podsetio da ova priča, iako ima srećan kraj, nosi snažnu poruku: poverenje je dragoceno, ali oprez i otvoren razgovor ostaju najjača zaštita, kako za decu, tako i za roditelje koji veruju da su učinili sve što su mogli.
