U današnjem ćlanku Vam donosimo kako je Mesi postao šprdnja na internetu,saznajte više u nastavku….
- Nekada mu se svet klanjao, a danas ga – ismevaju. I ne samo rivali na terenu, već i milioni iza ekrana, oni koji su ga do juče veličali, a danas mu sude sa distance. Lionel Mesi, čovek koji je promenio fudbal, sada postaje meta podsmeha, predmet mimova i komentara koji paraju dušu svakome ko je makar jednom osjetio magiju njegove igre.
Na Svetskom klupskom prvenstvu, Inter iz Majamija doživeo je težak poraz od PSG-a – 4:0. A poraz nije bio samo broj na semaforu. Bio je to simbol pada, ne samo tima, već i jednog velikana, koji više ne briljira kao nekad. Čim se utakmica završila, društvene mreže su eksplodirale – ne od podrške, ne od saosećanja, već od brutalnih šala, fotomontaža i uvredljivih komentara. Ljudi su se utrkivali ko će smisliti duhovitiji podsmeh, ko će bolje srušiti ono što je godinama građeno – imidž nepobedivog Mesija.
- Bio je idol. Heroj. Mag koji je zanosio publiku driblinzima, golovima i tihom genijalnošću. Njegove noge su pričale priče, a svaki njegov dodir s loptom bio je poezija u pokretu. Igrao je kao da ne pripada ovom svetu, kao da je darovan nekom višom silom. Ali fudbal, kao i život, ne prašta godine. Ne oprašta slab dan. Ne pamti koliko si puta doneo pobedu – već koliko si puta zakazao.
Mesi je danas više simbol prošlosti nego sadašnjosti, a mnogi to ne praštaju. Iako je i dalje magnet za publiku, očigledno je da njegov sjaj bledi, da njegova čarolija više ne osvaja kao nekad. Njegova bajka u Americi, u Majamiju, sve više liči na bledo poglavlje koje kvari savršeno ispisanu biografiju.
- I možda je to ono što najviše boli – ne samo njega, već i sve nas koji smo uz njega rasli. Koji smo plakali kad je gubio i vrištali od sreće kad je nosio pehar Svetskog prvenstva u Kataru. Jer Mesijeva priča nije samo njegova. Ona je deo naših uspomena, naše mladosti, naše ljubavi prema fudbalu.
Sada, umesto pesme sa tribina, čuje se podsmeh sa interneta. Umesto pljeska – šapat razočaranja. Umesto divljenja – sumnja. Društvene mreže su ga stavile na stub srama, kao da je zaboravljeno sve što je uradio za sport. Kao da mu je greh što više ne trči kao nekada, što više ne odlučuje mečeve, što stari – kao i svi mi.
- Ali postoji razlika između igrača i legende. Igrač osvaja mečeve. Legenda – srca. I Mesijevo mesto u istoriji niko ne može osporiti. Njegove zlatne lopte, titule, nezaboravni golovi i suze radosnice na kraju Svetskog prvenstva u Kataru – to niko ne može da izbriše, ni porazima ni mimovima.
I dok sada prolazi kroz najtiži period karijere, ne zbog rezultata, već zbog rušenja imidža, on zapravo vodi najtežu bitku – protiv slike o sebi koju su mu drugi nacrtali. Slike u kojoj mora biti savršen, u kojoj ne sme da padne, ne sme da stari, ne sme da greši.
- Ali on jeste čovek. Genijalan, ali ipak čovek. I kao svaki čovek, ima pravo na slabost. Na pogrešan korak. Na tišinu umesto eksplozije. I to ne umanjuje njegovu veličinu. Naprotiv. Njegova tiha borba danas možda nije spektakularna, ali je plemenita. Jer ne igra više za trofeje. Igra za dostojanstvo. Za svoj mir. Za zatvaranje kruga.
Lionel Mesi ne mora više nikome da se dokazuje. On je dokazao sve – svetu, sportu, deci koja sanjaju njegove golove. I možda se više neće vratiti na vrh, možda nećemo više videti čaroliju sa loptom kao nekada, ali ono što ostaje je mnogo veće od igre.
Ostaje legenda. Ostaje simbol. Ostaje čovek koji je svojom tišinom rekao više nego hiljade vikanja sa tribina. A društvene mreže? One će zaboraviti. Ali fudbal – nikada.
