U vremenu kada je sve brzo, instant i „na klik“, postoje jela koja su više od hrane – to su uspomene, mirisi detinjstva, priče oko stola i tradicija koja se prenosi kao porodično blago. Sarma je jedno od tih jela.
- Bez nje se teško može zamisliti slavska trpeza, Božić, Nova godina ili porodično okupljanje u zimu, kad se kroz prozor vidi mraz, a kuća miriše na dim, kiseli kupus i topli hleb.Ovo je priča o jednom receptu za sarmu – starom četiri decenije, a i dalje nepogrešivom.
Jedna stara kuvarica, jedan zapis i jedno jelo koje spaja generacije
Pre 40 godina, u vreme kada se hrana spremala polako, s ljubavlju i merom, jugoslovenska domaćica zapisala je recept za sarmu u svoju kuvaricu. Nije tada bilo društvenih mreža, blogova, TV-kuvara i brzih tutorijala. Bile su to beležnice sa masnim flekama, rukopisom koji je podsećao na toplinu doma i miris peći koja pucketa.
Taj recept je danas postao dragoceni podsjetnik na jedno vreme, ali i dokaz da se prave stvari ne menjaju – one samo čekaju da ih ponovo otkrijemo.
Sastojci koji pričaju priču
Recept je zamišljen za 10 osoba. Jer sarma se nikad ne kuva „na malo“. Ona je jelo za porodicu, komšiluk, prijatelje… za one koji dolaze i one koji će se naknadno pojaviti.
Potrebno je:
-
600 g mlevenog mešanog mesa (svinjetina i junetina)
-
20 većih listova kiselog kupusa
-
100 g crnog luka
-
2 čena belog luka
-
10 g ljute paprike
-
Veza svežeg peršuna
-
1 jaje
-
200 g pirinča (kuvanog i oceđenog)
-
1 puna šaka soli (po potrebi)
-
300 g iseckanog kiselog kupusa
-
800 g suvih svinjskih rebara
-
1 dcl jogurta
Za umak:
-
100 g svinjske masti
-
200 g brašna
-
So, malo šećera
-
1–2 ljuće papričice
-
200 g paradajz sosa
Kako se pravi sarma koju pamtiš i kad prođe godina
Prvo, treba odvojiti listove kiselog kupusa, one velike i savitljive. Debelo rebro se iseče, jer dobra sarma je čvrsta, ali ne previše žilava.
Meso se pomeša sa sitno seckanim lukom (može sirovim, može proprženim – to je mala tajna domaćica), belim lukom, začinima, peršunom, paprikom i jajetom. Dodaje se pirinač, ali ne sirov – već skuvan i ocedjen, da ne upije sav sok tokom kuvanja.
Nadjev se stavlja na dlan kupusnog lista, pa se pažljivo umotava: prvo krajevi unutra, pa urolati. Ta „sarica“, mala i zategnuta, simbol je umeća – jer dobra domaćica pravi ih tako da se ne raspadnu tokom dugog kuvanja.
Na dno šerpe ide sloj iseckanog kiselog kupusa. Zatim sarmice. Onda, između njih, suva rebra koja daju aromu dima i dubok ukus. Pa opet sloj kupusa. Prelije se vodom ili čorbom od kostiju. I onda dolazi ono najvažnije – sarma mora da se kuva dugo i tiho.
Polako. Na tihoj vatri. Satima. Nekad i čitav dan, ako je kuvala neko s juga Srbije.
Umak – pečat ukusa koji niko ne prekače
Umak se kuva posebno: mast i brašno se zapržavaju, dodaje se crvena paprika, paradajz sos i čorba iz sarme. Malo soli, pa prstohvat šećera – da ubije kiselinu i zaokruži ukus.
Tako dobijen umak se prelije preko sarme u sred kuvanja. Ona onda „skuva dušu“ u tom sosu. Tada postaje prava, ona što pada kašikom, što se rastapa u ustima, što miriše na djetinjstvo, bakinu kuhinju i praznik.
Na kraju, jedna tajna: Sarma je najbolja sutradan
Iako je neodoljiva i kad se skuva, svaka domaćica zna: sarma je kraljica stola tek sutradan, kad prenoći u sopstvenom soku, u hladnoj šerpi i toplom srcu kuće. Tada se sve sjedini, svi ukusi zagrljeni odmore i – e, tad se jede.
Za kraj: Tradicija koja greje više od šporeta
Ovaj recept, star 40 godina, govori o tome da ono što je dobro – ostaje. Sarma ne zna za mode, trke i nove ukuse. Ona je radost sharinga, jelo koje spaja, sećanje i miris zimskog popodneva kad sneg pada napolju, a porodica je okupljena.
Ako je pripremite po ovom starom receptu, možda ćete i vi stvoriti novu tradiciju, a jednog dana neko će reći: „Ovo je sarma moje majke, moje bake, moja omiljena sarma.“
A vi ćete se nasmejati – jer ćete znati: ljubav ume da živi i kroz hranu.
