Danas vam pišemo o jednoj priči koja je, iako teška, ispunjena ljubavlju i ljudskošću u najtežim trenucima.
- Badnji dan, praznik koji u mnogim porodicama nosi miris pečene prasetine, smeh i veselje, ponekad postane podsećanje na sve ono što nemamo. Ovo je priča o Marku, čoveku koji je zbog nedaća u životu, gubitka posla i smrti žene, morao da se suoči sa nečim mnogo većim od hladnoće zime – sramotom i tugom što nije mogao da priušti svojoj maloj ćerki ništa više od krompira na Badnji dan.
Marko je bio samohrani otac koji je, iako hrabar i pun ljubavi prema svojoj maloj Dunji, osećao da nije mogao pružiti detetu život kakav zaslužuje. U njegovoj kući nije bilo mirisa pečenja, samo tišina i sneg koji je svuda ulazio kroz pukotine na prozorima. Dunja, iako dete, već je primetila i znala da nešto nije u redu. I dok su svi oko njih slavili, Marko je morao da skriva suze i laže svoje dete, govoreći joj da je njihova “pečenica posebna”, iako nije bilo ničega osim krompira. Tada je Dunja postavila pitanje koje je slomilo Marka – zašto oni nemaju ništa, dok drugi imaju mnogo. “Je li Bog ljut na nas?” pitala je, misleći da je razlog siromaštva možda nešto što oni nisu mogli da kontrolišu.
- Ovaj trenutak tuge i nemoći za Markom bio je samo početak onoga što je usledilo. Iako je bio duboko ponizan, Marko nije očekivao nikakvu pomoć. No, tada se desila neočekivana stvar. Gvozden, najbogatiji čovek u selu i osoba koja je bila poznata po svom nemilosrdnom ponašanju, stigao je u Markovu kuću. Marko je, pun straha, pomislio da je došao po dug koji mu je ostao, ali Gvozden nije imao nameru da traži novac. Naprotiv, on je donio prase, pivo i poklone za Dunju, uključujući veliku lutku i kutiju čokoladnih bananica.
Gvozden je u tom trenutku pokazao Marku da njegova humanost nije samo mit, nego duboko ukorenjena u ličnoj tragediji koju je doživeo. Naime, Gvozden je kao dete bio u istoj situaciji kao Marko – izbačen sa majkom na Badnji dan, bez hrane i bez doma. Shvatio je koliko je važno pomoći onima koji se bore, i obećao sebi da nikada neće dopustiti da neko oko njega bude gladan na Božić. Gvozden nije bio samo „opasan“ čovek, kako su ga svi opisivali, već je bio onaj tip ljudi koji, iako nosi masku nepopustljivog, zapravo u sebi nosi mnogo više – sposobnost da pokaže ljudskost, čak i kada je najmanje očekivana.
- Veče koje je usledilo u Markovoj kući bilo je jedno od najsiromašnijih, ali i najbogatijih koje je ikada doživeo. Marko i Gvozden, ljudi koji su dolazili iz potpuno različitih svetova, sedili su za istim stolom, lomili pogaču i jeli prase, a Dunja je zaspala u Gvozdenovom krilu. No, Gvozden je otišao sa još jednim gestom – ostavio je novac za drva i poklonio Marku sredstva da kupi detetu čizme. U tom trenutku, Marko je shvatio da Bog ne šalje uvek anđele sa belim krilima. Ponekad nam šalje anđele u crnim džipovima i kožnim jaknama, da nas podsete na to da ljudskost ne poznaje granice bogatstva i siromaštva, i da ona često dolazi u najneočekivanijem obliku.
Ova priča nas uči da ljubav, saosećanje i ljudskost nisu vezani za bogatstvo ili status, već za sposobnost da pružimo ruku onima kojima je najpotrebnija. Priča o Marku i Gvozdenu odražava koliko je važno biti tu za druge, posebno u trenucima kada je najmanje očekivano. U svetlu Božića, kada mnogi slave u obilju, važno je zapamtiti da je najlepši dar onaj koji dolazi iz srca, bez obzira na to koliko materijalnih stvari imamo.
