Džojs Kertis je decenijama živela sa bolom koji je retko ko može da zamisli. Njena svakodnevica bila je obeležena tugom i neizvesnošću jer nije znala šta se dogodilo sa njenim sinom Nikolasom, koji je nestao još 2014. godine.
- Poslednji put ga je videla dok je putovao Evropom, stopirajući kroz Francusku i Španiju, a tokom pandemije korona virusa strahovala je da ga je bolest mogla koštati života. Za Džojs, njen sin je postao simbol nepoznatog – neko koga je u srcu oplakivala, ali kog nije imala priliku da drži u naručju.
Godinama je Džojs palila sveće za Nikolasovu dušu, odlazila u crkvu i molila se za njega, verujući da je izgubila sina. Njena svakodnevna rutina uključivala je tih trenutak introspektivnog tuge i neprekidnog nadanja da će možda jednog dana čuti makar vest o njemu. Ipak, decembra prošle godine dogodilo se nešto što je ona sama opisala kao “Božićno čudo”. Na njen telefon stigao je poziv koji je promenio sve – medicinska sestra iz bolnice na jugu Francuske rekla joj je da je njen sin živ. Neposredno nakon toga, Nikolas je sam progovorio: “Mama, kako si, ovde tvoj Nikolas.”
- Džojs je tada, kaže, bila potpuno izvan sebe od sreće i uzbuđenja. Tresla se i plakala, ne verujući da se dugo očekivana vest obistinila. Ona je tokom godina tugovala za sinom, zamišljala ga u bolovima ili opasnim situacijama, posebno znajući da je Nikolas imao ozbiljne probleme sa plućima i težak oblik astme. Kada je saznala da je živ i zdrav, osećala je olakšanje koje se ne može opisati rečima. Taj trenutak, koji je došao nakon što je izgubila supruga u junu iste godine, ulepšao joj je Božić i doneo osećaj da je njen život ponovo poprimio smisao.
Džojs nije nikada prestala da se nada. Godinu dana nakon što je prvi put dobila informacije o sinovom zdravstvenom stanju, kontaktirao ju je britanski konzulat u Parizu kako bi je obavestio da je Nikolas primljen u bolnicu. Podsetila se vremena kada je njen sin napustio Glazgov sredinom 2000-ih – izgubio je posao stolara i odlučio da putuje Evropom, stopirajući i verovatno živeći na ulicama Pariza. Za Džojs je svaki njegov korak bio obavijen misterijom, a svaka informacija o njegovom mestu boravka bila je fragment slagalice koju je dugo pokušavala da složi.
Nestanak Nikolas je prijavila 2009. godine, nakon što ga nije čula veoma dugo. Prve informacije o njegovom prisustvu u bolnici u Francuskoj stigle su naredne godine, što je Džojs i njen suprug iskoristili da ga posete i odvedu kući. Nažalost, nakon nekog vremena, Nikolas je ponovo nestao, ostavljajući majku u stanju straha i neizvesnosti. Kada ga je konačno pronašla, sreća koju je osetila bila je neopisiva. Telefonski razgovor sa sinom bio je pun emocija. Džojs je opisala kako ga je pitala: “Dolaziš li kući, Niki?”, a on je odgovorio potvrdno. Ipak, majka nije mogla da ne razmišlja o svemu kroz šta je njen sin prošao.
- Džojs se sada priprema za put u Francusku, sa nadom da će konačno doći do trenutka u kojem će njen sin biti potpuno prisutan u njenom životu. Ona veruje da je period dugog čekanja i neizvesnosti konačno pri kraju. Ovaj susret, nakon više od deset godina, označava trenutak emotivne obnove, trenutak kada majčina ljubav i strpljenje bivaju nagrađeni. Svaki trenutak koji je provela moleći se u crkvi i paleći sveće sada dobija novi smisao, jer su godine tuge konačno zamenjene radošću i olakšanjem.
Priča Džojs i Nikolasa posebno je važna jer osvetljava iskustvo mnogih porodica čiji članovi nestanu ili se odvoje u ranim godinama života. Za javnost je ova priča postala primer nadi i istrajnosti, podsećajući da čak i u najcrnjim trenucima ljubav i vera u voljenu osobu mogu doneti čuda. Njihov slučaj pokazuje koliko je važno ne odustati i koliko značajan može biti kontakt sa nadležnim institucijama, poput konzulata, koji su Džojs omogućili da dobije pravu informaciju u pravi trenutak.
Za Džojs, susret sa sinom u Francuskoj nije samo emotivno ispunjenje, već i prilika da se obnove porodične veze i da se nadoknadi propušteno vreme. Ona veruje da će ovaj susret omogućiti Nikolasu da se stabilizuje, a njoj da konačno prestane da živi u strahu i tugi. Ovaj događaj, iako dugotrajan i pun neizvesnosti, pokazuje moć majčinske ljubavi i istrajnosti, kao i nepredvidivu prirodu života u kojoj se gubitak može preobratiti u radost.
- Džojs Kertis sada planira da se lično susretne sa sinom i povede ga kući, verujući da je vreme bola prošlo, a da je pred njima novo poglavlje ispunjeno ljubavlju, pažnjom i zajedničkim trenucima. Njena istrajnost, vernost sinu i spremnost da nikada ne odustane od njega dokaz su koliko ljubav može biti snažna i transformativna, čak i posle godina bola i neizvesnosti. Susret sa Nikolasom simbolizuje novi početak, trenutak u kojem se suze tuge zamenjuju suzama sreće, a majčina nada konačno se ostvaruje.
