Kada je imala samo 17 godina, Ana Bekuta donela je na svet sina Igora. Ali taj trenutak radosti ubrzo je zamenila teška odluka zbog životnih okolnosti bila je primorana da ga ostavi u dom za nezbrinutu decu. Ta rana, kako je sama govorila, nikada nije potpuno zacelila.
- Pevačica je kasnije više puta otvoreno pričala o tom periodu. Igor je bio dete rođeno u vanbračnoj vezi, a društvo tog vremena nije imalo mnogo razumevanja za mladu majku. Okolina ju je osuđivala, dok je i njena porodica bila na udaru osuda i ogovaranja. „Moji roditelji nisu bili krivi ni za šta, a selo ih je ogovaralo,“ prisećala se Ana. Bila je suočena s podsmehom, a neki su je nazivali „glupačom“ zato što dete nije sakrila ili, kako su zlobnici govorili, „uklonila na vreme“.
Posle dugih unutrašnjih lomova, odlučila je da Igora smesti u dom. Vikendom je putovala da ga vidi, a svaki susret bio joj je i radost i bol. Dok je spavao u krevecu, grlila ga je i udisala njegov miris, pamteći svaki osmeh i dodir. „Do sledeće subote u životu su me držali njegov puderasti miris u nozdrvama i otisak njegovih majušnih usana na vratu,“ govorila je u jednom intervjuu. Ta agonija trajala je mesecima, sve dok, kako kaže, glas srca i razuma nije prevagnuo i njenog dečaka vratio u njeno krilo.
- Rođenje Igora ubrzalo je i njenu odluku da se ozbiljno posveti muzici. U težini koju je nosila pronašla je i snagu – pevanje je postalo način da preživi i obezbedi bolju budućnost za sebe i sina. Vremenom je izgradila karijeru i stekla status jedne od najvoljenijih pevačica na našoj sceni, ali privatno je ostala vezana za svoju prvu i najveću životnu ulogu – onu majčinsku.
Danas Ana i Igor imaju snažan i blizak odnos. On je redovno prati na koncertima i nastupima, dajući joj podršku i ponosno stojeći uz nju. Ana je, sa svoje strane, bila neizmerno srećna kada je njen sin verio svoju partnerku iz Niša, sa kojom se i ona odlično slaže.
Iako Igor povremeno pominje da ima poneke informacije o svom ocu, kontakt među njima nikada nije uspostavljen. Za njega je majka bila i ostala glavni oslonac. Njihova povezanost, iskovana kroz teške trenutke i iskušenja, danas je priča o istrajnosti, praštanju i bezuslovnoj ljubavi.
BONUS TEKST
U mračnim i tihim jutarnjim satima, dok se grad još uspavljuje, Emilie Sanchez već je bila na nogama. Svakog dana u 4:30 ulazila je u pekaru u San Diegu, poznata po svojim kroasanima i pecivima s cimetom. Ali među kolegama i komšijama, Emilie nije bila zapamćena samo kao izvrsna pekarka, već i kao žena neobične dobrote.
Kada bi završila prvu turu peciva, spakovala bi jedno, sipala toplu kafu i izlazila na stražnja vrata. Tamo, na klupi pored autobuske stanice, ostavljala bi paketić sa kratkom porukom: „Želim vam miran dan.“ Istom starijem čoveku, sede kose i iznošenog kaputa, Emilie je svakog jutra ostavljala obrok. Nikada nisu razgovarali, samo bi razmenili pogled ili tiho klimanje glavom. Za Emilie, to je bio trenutak ljudskosti – za druge, tek neobjašnjiva gesta.
Dok su se kolege pitale da li „rasipa hranu“ i menadžer joj predlagao da donira skloništu, ona je samo nastavila — dolazila bi ranije, kako je niko ne bi video. Smatrala je da dobrota nema cenu i da se ne meri time koliko je vidljiva. Ali jednog dana, novi zaposlenik je cinično otkrio pred kupcima da već pet godina „hrani jednog propalicu“. Smeh koji je usledio pogodio ju je dublje od bilo kakvih reči. Nije je bolelo što su joj se podsmevali, već što nisu mogli da vide ono što je ona videla – osobu, a ne problem.
