Znaš kako kažu – kad vidiš nekog da je nasmejan, ne mora da znači da mu je lako. I kad žena izgleda kao stena, kao da je ništa ne može slomiti, često u sebi nosi tugu koju niko ne vidi. Tako je i sa Snežanom Đurišić, našom velikom pevačicom, koju mnogi vide kao nesalomivu damu narodne muzike. Ali, istina je da ni ona nije od čelika – i ona je kroz život prošla kroz puno bola i tuge.
Ono što je javnost kasnije saznala, Snežana je priznala u jednoj emisiji – da je njeno zdravlje bilo ozbiljno narušeno, i da je posle smrti supruga pala u depresiju.
Njen suprug, Slobodan Gvozdenović, iznenada je preminuo za volanom. Tog dana je vozio Snežanu i Darku Laziću na nastup, a na povratku mu je pozlilo – srce nije izdržalo. To je bio trenutak koji je Snežanu potpuno slomio.
Nakon tog gubitka, povukla se u sebe. Nije želela društvo, nije joj prijalo da iko bude u njenoj blizini. Nisu joj prijala ni sopstvena deca, ni razgovori, ni prisustvo drugih ljudi. Kaže da se zatvarala u kuću, gledala serije, igrala igrice – samo da bi bila sama, daleko od sveta.
Ali to nije bio prvi udarac. Pre toga je izgubila brata, pa oca, a onda i muža. Tuga se nizala jedna za drugom, a poslednji gubitak – čoveka sa kojim je provela 36 godina života, bio je previše. “Samo sam se pitala – kako je moguće da ga više nema?” – rekla je Snežana.
Iako je oduvek bila borac, žena koja sve rešava sama, tada je osetila pravu nemoć. To stanje ju je odvuklo u depresiju. Sama sebi nije priznavala dijagnozu, ali je znala – nešto nije u redu. Prvi korak ka oporavku bio je razgovor sa koleginicom koja joj je preporučila da se javi duhovniku.
Nije odmah poslušala. Čekala je danima, pa je jednog dana, oko deset uveče, nazvala tadašnjeg monaha. Ne seća se ni tačno šta su pričali, ali se seća da je posle tog razgovora – osetila olakšanje. Pored toga, odlučila je da ode i kod psihologa, i to joj je pomoglo. Bez lekova, bez tableta – samo molitva, razgovor i strpljenje.
Kaže da joj nisu prijali saveti tipa „izađi među ljude“, „trgni se“, jer to nije išlo preko noći. Svaki napor joj je bio težak. Deci bi javljala da ide na spavanje, a zapravo bi igrala igrice po celu noć, bežeći u virtuelni svet – samo da ne misli.
Depresija je trajala godinu i po dana, a prvi znak da se stanje menja bio je kad je otišla na jedno veselje da peva, i nije odmah požurila kući. Kaže da se tada, korak po korak, počela vraćati sebi. Polako, bez prisile, bez pritiska.
Četiri godine su prošle pre nego što je mogla da pogleda drugog muškarca, i da ponovo dozvoli sebi bliskost. Danas živi s nekim novim, ali u njoj i dalje živi sećanje na Slobodana. Naučila je da tuga ne prolazi tako lako, ali da se može naučiti živeti s njom.
Ova priča je podsjetnik da i oni koji deluju najjače – imaju svoje tihe borbe. Snežana Đurišić je pokazala da se i iz najdublje tame može izaći, ako se ne odustane od sebe. Njena snaga nije u tome što je sve prebolela lako, već što je ustajala i onda kad joj se nije moglo ni ustati.
Ako ti treba predlog za naslov, evo jednog: „Snežana Đurišić – kako je tuga zbog gubitka supruga odvela u tišinu, a vera je vratila u život“
Slobodno javi ako želiš i kraću verziju ili dodatak za objavu.
