Dječak je insistirao da njegov otac mora iskopati majčin grob, iako je znao da to nije nešto što se jednostavno radi. Šesnaestogodišnji Majkl stajao je pred ocem u seoskoj tišini, sa stisnutim pesnicama, govoreći mu ravnim glasom: „Tata, moramo da iskopamo mamim grob.“ Džon, njegov otac, bio je očigledno uznemiren, ali nije mogao da negira sinove reči.
- “Majkle, to nije nešto što se samo tako radi,” odgovorio je uz uzdah, pokušavajući da otera sinovljevu sumnju. Ipak, Majkl ga je prekinuo, upirući prstom u stvari o kojima je čuo, kao što su rasprave između njega i ujaka. “Čuo sam te i ujaka kako se svađate. Rekao si da ti smrt nije jasna, da izbegavaš pozive njenog doktora.”
Džonovo lice je zadrhtalo od straha. Bio je svestan da Majkl ima pravo – nije mogao više da ga laže. Iako je godinama verovao u sistem i bio duboko uveren da je smrt njegove žene bila prirodna, sada nije mogao da se otarasi osećaja da nešto nije u redu. Nakon nekoliko sedmica, sudija je odobrio ekshumaciju, i tog sivog jutra Majkl je stajao na ivici groba, oči uprte u kovčeg dok su radnici pažljivo podizali poklopac. U tom trenutku, svi su stali u šoku – kovčeg je bio prazan. Jedino što je bilo unutra bila je zgužvana bolnička haljina i nekoliko zlatnih minđuša koje je nosila njegova majka.
Tišina je bila neizdrživa, a svaki trenutak je trajao kao večnost. Džon je stajao zapanjen, a Majklov pogled postajao je sve hladniji i odlučniji. „Rekao sam ti,“ prošaptao je Majkl, dok su mu oči bile pune suza, „ona nikada nije bila ovde.“ Džonov brat, David, spustio je pogled i stisnuo vilicu, očigledno shvatajući da je vreme da Džon konačno prizna istinu. „Vrijeme je da kažeš sve,“ promrmljao je.
- Džon je duboko udahnuo, a glas mu je bio promukao od stresa. „Nakon sahrane, doktor me je zvao. Rekao je da su testovi pokazali nešto čudno – tragove rijetkog lijeka koji joj nikada nije bio propisan. Mislio sam da je greška…“ Majkl ga je prekinuo, besno vičući: „Greška?! Zato je ovde nema!“ Patolog koji je bio prisutan na ekshumaciji podigao je ruke i ozbiljno rekao: „Moramo odmah prijaviti policiji.“
U narednim danima, groblje je postalo mesto kriminalističke istrage. Policija je uzela uzorke zemlje i počela da proverava bolničke evidencije. Svaka osoba koja je radila u smeni kada je Emili preminula bila je pozvana na saslušanje. Džon je bio slomljen, danima je sedeo u policijskoj stanici, odgovarajući na pitanja, prelistavajući stare papire. Noću, kada bi zatvorio oči, nije mogao da prestane da vidi prazan kovčeg. Majkl je bio uporan, iako je bio šokiran. „Nećemo stati dok ne nađemo istinu,“ ponavljao je. Njegova odlučnost je terała i policiju da preispita stare dokaze.
Istraga je napokon otkrila ključan trag – video zapis iz bolničkog podruma. Na njemu se vidi kako nepoznata osoba iznosi kovčeg nekoliko sati pre sahrane, a zatim ga vraća prazan. Kada su uhvatili odgovornog – bolničkog tehničara koji je radio za privatnu kompaniju koja se bavila ilegalnim transplantacijama – cela zajednica je bila u šoku. On je priznao da je telo prodato za medicinske eksperimente, bez ikakvog obavštenja porodici.
- Sudsko suđenje trajalo je mesecima, a Džon je svaki put dolazio sa Majklom i sedeo u prvim redovima, gledajući optuženog pravo u oči. Na kraju je presuda izrečena – maksimalna kazna zatvora i visoka odšteta porodici, ali nijedno od tih rešenja nije moglo da vrati ono što su izgubili. Ipak, kada je Emiliino telo konačno pronađeno i dostojanstveno sahranjeno, Majkl je stajao pored njenog novog groba i šapnuo: „Sada si zaista kod kuće, mama.“
Džon ga je zagrlio, iako je osećao težinu gubitka, tog trenutka su svi znali da je teret sa njihovih ramena pao. Istina ih je povredila, ali je istovremeno donela mir. Te večeri, u njihovoj kući, svijeće su gorele tiho. Nisu bile svijeće žalosti, već svijeće zahvalnosti – što je tajna napokon otkrivena, a konačno su mogli da pronađu mir i zatvore ovaj bolni deo svog života.
