„Umro je drug Tito“ – te reči, izgovorene 4. maja 1980. godine u programu Televizije Beograd, ostale su duboko urezane u svest miliona ljudi širom Jugoslavije. Vest je došla kao udar groma: posle 35 godina na čelu države, čovek koji je u očima mnogih bio sinonim za sigurnost i stabilnost, zauvek je otišao.
- Iako je njegova smrt odmah izazvala lavinu tuge i neverice, pravi detalji o poslednjim danima Josipa Broza otkriveni su tek decenijama kasnije, zahvaljujući lekaru Milomiru Stankoviću i njegovoj knjizi iz 2016. godine.
U poslednjim godinama života Tito je nosio teško breme bolesti. Srce mu je bilo oslabljeno od hroničnog pritiska i ateroskleroze, dok je dijabetes narušio cirkulaciju. Najopasnija komplikacija bila je gangrena, koja se proširila na noge i primorala lekare da donesu bolnu odluku – amputaciju. U januaru 1980. njegova leva noga morala je biti odstranjena kako bi mu se produžio život. Međutim, operacija nije donela poboljšanje. Naprotiv, stanje se pogoršalo: izgubio je moć govora, a zatim je pao u stanje kome iz koje se više nije vratio.
- U tim trenucima nemoći, prema rečima doktora Stankovića, izgovorio je i svoje poslednje reči. Kada je shvatio da mu lekarske prognoze ne donose izlaz, navodno je rekao: „Šta sve ovo treba da znači!“ Te kratke, ali snažne reči do danas se tumače na različite načine. Da li su bile upućene lekarima, najbližim saradnicima ili jednostavno odraz unutrašnjeg osećaja bespomoćnosti pred neumitnim krajem – ostala je tajna koju je odneo sa sobom.
Tito je preminuo 4. maja 1980. u 15 časova i pet minuta, u bolnici u Ljubljani, u svojoj 88. godini. Već narednog dana kovčeg je Plavim vozom prevezen u Beograd, gde su građani u dugačkim kolonama odavali počast u zgradi Savezne skupštine. Sahrana koja je usledila ušla je u istoriju – okupila je više od 200 državnika, kraljeva i predsednika sa svih strana sveta. Bila je to scena kakvu je malo ko mogao da zamisli: svet je poslednji put gledao Jugoslaviju objedinjenu i cenjenu, a narod je istovremeno osećao i ponos i duboku prazninu.
Ipak, iza veličanstvenog oproštaja krila se surova istina. Njegov odlazak bio je više od smrti jednog čoveka – bio je to kraj jedne epohe. Jugoslavija, naviknuta da se oslanja na njegov autoritet, odjednom je ostala bez stuba koji je držao različite republike na okupu. Sistem je delovao snažno, ali se ubrzo pokazalo da bez njega nema iste političke težine niti unutrašnje stabilnosti.
- Njegove poslednje reči danas zvuče gotovo proročki. „Šta sve ovo treba da znači!“ mnogi vide kao simbol zbunjenosti i razočaranja čoveka koji je decenijama vladao čvrstom rukom, a u poslednjem času spoznao da je i on samo smrtan. Kontrast između njegove moći i nemoći u poslednjim trenucima postao je snažna poruka o prolaznosti.
Prošlo je više od četiri decenije, a Tito ostaje figura o kojoj se vodi polemika. Jedni ga pamte kao velikog državnika koji je Jugoslaviji obezbedio međunarodni ugled i unutrašnji mir, drugi kao autoritarnog vođu koji nije dopuštao političku slobodu. Ali bez obzira na podeljena mišljenja, jedno je neosporno: bio je jedna od najuticajnijih ličnosti 20. veka. Njegove reči i dalje vise u vazduhu – da li su se odnosile na medicinsku borbu, na politiku, ili na samu sudbinu Jugoslavije, ostaje pitanje bez odgovora.
Jedno je sigurno – odlazak Josipa Broza Tita ostavio je neizbrisiv trag, ne samo u istoriji Balkana, već i u svetskoj političkoj mapi. Njegove poslednje reči, pune gorčine i neizvesnosti, i danas odzvanjaju kao opomena da ni najveća moć ne može pobediti vreme. Tito je otišao, ali ostao je u kolektivnom sećanju kao simbol jedne epohe – sa svim njenim veličinama, ali i njenim senkama.
