BONUS TEKST
Eh, kad bi vam neko rekao da je jedan dečko iz Novog Pazara, još kao klinac sa harmonikom u rukama, postao srce i duša jugoslovenskog rokenrola, rekli biste – bajka. Al’ ovo nije bajka, ovo je život Laze Ristovskog, čoveka koji je svirao kao da mu je svaki ton iz duše, a svaka dirka – deo sudbine.
- Rođen je u Novom Pazaru, ali je odrastao u Kraljevu, gdje je sve i počelo. Još kao petogodišnjak molio je roditelje da mu kupe harmoniku, jer je već tada osjećao muziku kao produžetak sebe. Roditelji su ga podržali – kupili su mu orgulje “Vox Jaguar”, što je tada bio ogroman izdatak od 540.000 dinara, ali i ogroman znak poverenja u njegov dar. Talenat je bio očigledan – kao dete je pohađao časove kod priznatih profesora, a kasnije se školovao u prvoj glazbenoj školi u Kraljevu.
Njegov prvi bend, Bezimeni, nastao je iz tinejdžerske radoznalosti. Svirali su po školskim zabavama, učili prve rifove, prve akorde i prve aplauze. Ali Laza je znao da za njega muzika nije samo prolazna faza – to je bio poziv. I tako je, korak po korak, stigao do velikih pozornica.
- Uspon muzičke karijere dogodio se kada je postao deo legendarne grupe Smak. Sa njima je uneo novi zvuk, progresivne melodije i klavirsku poetičnost koja je tada bila pravo osveženje na sceni. Međutim, prava prekretnica je usledila kada je prešao u Bijelo Dugme – potez koji je tada bio gotovo svetogrđe, kao da neko pređe iz Partizana u Zvezdu. Ali Laza se nije osvrtao – znao je šta želi i šta može da donese.
U to vreme, njegova supruga Vesna Panić, vajarka, bila je u osmom mesecu trudnoće. Iako je već krenuo za Sarajevo da se pridruži Bregoviću, emocije su ga stigle, pa se vratio. Ipak, na Vesnino ohrabrenje, ponovo je krenuo, a baš na dan kada je održao svoj prvi koncert sa Dugmetom – rođena je njegova ćerka Sanda. Taj trenutak zauvek je ostao urezan u istoriju porodice i muzike.
- Lazina karijera nije stala na velikim bendovima. Izašao je iz senke kolektiva i kao solo umetnik pokazao sve ono što ga je činilo posebnim. Kombinovao je klasiku, rock, eksperiment, stvarajući zvuk koji nije znao za granice. Pisao je i muziku za filmove, a njegove kompozicije za “Lepa sela lepo gore” i “Nečista krv” i danas se pamte kao muzičke slike emocija i istorije.
Nijedna pesma u kojoj je učestvovao nije prošla bez njegovog pečata – bilo da je to bila „Zaboravljeni“ ili „Pljuni i pjevaj moja Jugoslavijo“. U svakoj noti osećala se emocija, u svakoj melodiji – Lazin karakter.
- Uprkos uspehu, Laza nikad nije zaboravio šta je važno – porodica i skromnost. Njegova ćerka Sanda, iako je školovana u muzičkom duhu, odabrala je slikarstvo, ali je priznala da je muzika zauvek ostala deo nje – zahvaljujući ocu. Uoči njegove smrti, prodala je sve slike na izložbi u Bolu na Braču, što je, kako kaže, bio trenutak koji bi njen otac prepoznao kao ispunjenje sna.
U poslednjim godinama života, Laza je imao ozbiljnih zdravstvenih problema. Bio je vezan za invalidska kolica, ali nikad nije izgubio optimizam. Njegov osmeh i vedrina ostali su prisutni do samog kraja, kao zaštitni znak čoveka koji je znao da u životu – sve prođe, ali ono što stvoriš, ostaje.
- Preminuo je pre sedamnaest godina, ali je ostao u sećanju kao čovek koji je klavijaturama pisao osećanja, umetnik koji nije tražio reflektore, ali su ga oni uvek nalazili.
Laza Ristovski nije bio samo član velikih bendova. Bio je duša jednog vremena, umetnik u pravom smislu reči – čovek čije su dirke bile produžetak srca. Njegovo nasleđe, njegova tiha genijalnost, njegova posvećenost porodici i muzici – to su vrednosti koje ne blede. I zato, svaki put kad negde zasvira stara pesma koja nosi njegov pečat, Laza ponovo živi.
