U današnjem članku donosimo priču o jednom od najkontroverznijih eksperimenata u istoriji psihologije, koji je potresao javnost i ostavio snažne moralne dileme iza sebe. Naučnici Luela i Vintrop Najls Kelog smatrali su da će spajanjem ljudskog deteta i šimpanze u zajedničkom okruženju otkriti nešto revolucionarno o granici između vrste.
- No, ono što je započelo kao naučna radoznalost ubrzo se pretvorilo u niz zastrašujućih posledica, ostavljajući ožiljke na detetu i pokazujući koliko daleko čovek može otići u želji za znanjem.
Donald Kelog imao je tek deset meseci kada su njegovi roditelji odlučili da ga uključe u eksperiment. U njihov dom 26. juna 1931. stigla je šimpanza po imenu Gua, stara svega nekoliko meseci. Plan je bio jednostavan, ali i šokantan – odgajati Donalda i Guu kao „brata i sestru“, potpuno jednako, kako bi posmatrali hoće li životinja razviti ljudske karakteristike, ili će dete, s druge strane, poprimiti ponašanja šimpanze.
Prvih meseci eksperimenta činilo se da Gua napreduje – bila je fizički spretna, pokazivala je znatiželju i znake prilagođavanja na ljudski dom. Donald i ona delili su iste obroke, iste igre i čak slične krevetiće. Kelogovi su ih oslovljavali na jednak način, nastojeći da uklone svaku razliku između deteta i životinje. Međutim, ubrzo su posledice postale očigledne. Umesto da Gua postane „više čovek“, počelo je da se dešava suprotno – Donald je usvajao obrasce ponašanja svoje šimpanzinske „sestre“.
Roditelji su posmatrali kako njihov sin počinje da puzi, grize i brblja na način koji je više ličio na šimpanzu nego na dete. Stručnjaci navode da je to bio znak da je eksperiment krenuo potpuno pogrešnim tokom. Jedan od testova uključivao je pucanj iz pištolja kako bi se uporedile reakcije deteta i šimpanze, dok su u drugom oboje dobijali udarce kašikom po glavi, ne bi li se ispitalo kako njihove lobanje odjekuju. Takvi postupci danas se smatraju ne samo neetičkim već i zastrašujuće okrutnim.
- Prema pisanju američkih medija, Kelogovi su nakon devet meseci shvatili da dalje sprovođenje eksperimenta postaje nemoguće. Donald je, umesto napredovanja u ljudskom smislu, pokazivao ozbiljne regresije, a Luela je navodno bila užasnuta time koliko njen sin liči na šimpanzu. Eksperiment je obustavljen 28. marta 1932. godine, a Gua je vraćena u istraživačku koloniju u Orindž Parku.
U domaćem kontekstu, stručnjaci za razvoj dece više puta su isticali da okruženje u najranijem detinjstvu presudno oblikuje način ponašanja i emocionalni razvoj. Kako navodi portal Blic Žena, već male promene u porodičnom životu mogu uticati na to kako dete formira govor, socijalne veštine i emocionalne reakcije. Primer Donalda Keloga pokazuje koliko je opasno kada se eksperimenti stavljaju ispred dobrobiti deteta.
Naučni svet je dugo raspravljao o razlozima zašto su Kelogovi naglo prekinuli istraživanje. Jedni su smatrali da je raspored testiranja bio previše iscrpljujući, drugi da je Gua postajala sve snažnija i nepredvidljivija, a treći da su se roditelji plašili potencijalne opasnosti po Donalda. Časopis Psychological Review zabeležio je da sam kraj ostaje obavijen nejasnoćama, ali da je jasno da su posledice bile zabrinjavajuće.
- U domaćim izvorima, psiholozi sa Univerziteta u Beogradu više puta su naglašavali da etika mora biti granica svake naučne radoznalosti. Kako je za Politiku izjavila profesorka razvojne psihologije dr. Gordana Milosavljević, eksperimenti u kojima dete može biti povređeno ili mu može biti narušen normalan razvoj predstavljaju trajnu traumu, bez obzira na to kakvi se rezultati žele postići. Ovaj slučaj je, prema njenim rečima, „opomena svima koji zaborave da su deca ljudska bića, a ne objekti za testiranje“.
Sudbina aktera ove priče bila je tragična. Gua, šimpanza koja je u jednom trenutku bila deo porodice, umrla je od upale pluća sa samo tri godine. Vintrop i Luela Kelog preminuli su iste godine, 1972, dok je njihov sin Donald, već kao odrastao čovek, izgubio život samo godinu dana kasnije, u 43. godini, navodno izvršivši samoubistvo. Ova tužna završnica dodatno je osnažila uverenje javnosti da eksperimenti koji ruše granicu etike retko donose bilo šta osim bola i tragedije.
Kelogov eksperiment ipak nije potpuno zaboravljen. Njegova knjiga „Majmun i dete: Studija o uticaju sredine na rani razvoj ponašanja“ i dalje se koristi kao primer u psihologiji – ali ne zbog naučnih rezultata, već kao upozorenje. Učenje iz ovakvih slučajeva pomaže nauci da definiše granice onoga što sme i ne sme da se radi u ime istraživanja.
Iako se čini da je ova priča daleka i vezana za vreme kada etički kodeksi nisu bili razvijeni kao danas, podseća nas da su slične dileme i dalje prisutne. U intervjuu za Danas, sociolog Milan Vuković ističe da savremena istraživanja u oblasti genetike i veštačke inteligencije takođe postavljaju pitanje: koliko daleko smemo ići u pokušaju da promenimo prirodu čoveka?
Na kraju, eksperiment porodice Kelog ostaje zapisan u istoriji kao upozorenje da nauka, ma koliko bila napredna, mora imati granice koje štite ljudsko dostojanstvo i život. Cena prekoračenja tih granica može biti previsoka – kao što su to na sopstvenoj koži osetili Donald i Gua, a kroz njih i čitav svet koji je posmatrao posledice.
