U selu Komarani, nadomak Prijepolja, početkom 20. veka živela je Ružica Pejović, žena čija je životna priča postala više od porodičnog sećanja – postala je legenda jednog kraja. Majka petorice sinova, živela je u vremenu prepunom promena, podela i teških odluka, ali je u središtu svega ostala verna jednoj jedinoj istini – ljubavi prema svojoj deci.
- Od svih njenih sinova, posebnu pažnju u narodnom predanju dobila su dvojica – Luka i Risto, koji su simbolično i životno stali na dve strane jednog sveta. Risto, kao mladić, odlazi iz roditeljskog doma i prelazi da živi kod imućne muslimanske porodice Poturak, gde prima islam i uzima ime Alija, a prezime Poturk. Niko danas sa sigurnošću ne zna šta je bio motiv tog poteza – da li ljudska solidarnost, životna nužda ili čin poverenja. Ipak, jedno je jasno: iako je postao musliman, Alija nikada nije prestao da bude sin Ružice Pejović.
U to vreme, kada su podele među ljudima bile duboke, a vera često razlog za razdor, Ružica je pokazala neobičnu širinu. Po predanju, ona je živela naizmenično kod oba sina – Luke, pravoslavca, i Alije, muslimana – nikada ne praveći razliku među njima. Ta odluka nije bila samo hrabra, već i revolucionarna za svoje vreme. Ljubav majke nadjačala je sve podele, politike i predrasude.
- Godine 1919, jedan prijatelj porodice, advokat Andrija Bogdanović, zabeležio je istorijski trenutak – napravio je fotografiju Ružice sa sinovima Lukom i Alijom. Slika prikazuje majku u srpskoj narodnoj nošnji, sina sa šajkačom i drugog sa turbanom. Tri figure, tri različite priče, ali jedno srce koje ih veže. Ta fotografija, sačuvana više od jednog veka, postala je simbol jedinstva i ljubavi iznad razlika.
Inspirisan ovom pričom, Vladimir Bogdanović, sinovac advokata, odlučuje da svom rodnom kraju pokloni skulpturu izrađenu po toj fotografiji. Skulptura, pod nazivom „Zauvek braća“, danas stoji ispred Muzeja u Prijepolju, izrađena od granitnog bloka. Delo je vajara Gorana Čpajaka, Prijepoljca, koji je odabrao granit kao simbol snage i postojanosti ljudi koji su nosili teške živote, ali i velika srca.
- Skulptura prikazuje majku i dva sina – jednog pravoslavca i drugog muslimana – spojene u jednom trenutku beskrajne majčinske ljubavi. Ona nosi poruku tolerancije, suživota i razumevanja, vrednosti koje su u Polimlju, multietničkoj regiji, bile neophodne za opstanak zajednice.
Vek kasnije, pred samom skulpturom, dogodio se dirljiv susret potomaka Ružice Pejović – Milinka Pejovića i Lutva Poturka. Dva čoveka, iz dve porodice, koje su nekada bile jedna, okupila je uspomena i poštovanje prema prabaki koja je svojom odlukom izgradila most preko ponora podele. Milinko sa ponosom kaže da ne zna mnogo onih koji mogu da se pohvale takvom porodičnom pričom, dok Lutvo ističe da je važno da i njihova deca znaju ovu priču, kako bi nastavili tradiciju zajedništva.
- Ružičina odluka, koja možda nije bila laka, danas svetli kao svetionik ljudskosti i razuma. Njen gest, da prihvati različitosti u vlastitoj kući, postao je simbol nečeg većeg – života u miru, ljubavi bez uslova i poštovanja prema izborima onih koje volimo. Iako nije ostavila za sobom bogatstvo ili knjige, Ružica Pejović je svom narodu ostavila poruku snažniju od reči – da krv i ljubav ne znaju za granice vere.
U vremenu kada nas razlike često udaljavaju, priča ove žene podseća da je majčinska ljubav sposobna da spoji ono što društvo pokušava da razdvoji. Njena priča je i danas živa, u kamenu, u pričama potomaka, i u sećanju jednog naroda.
