Svakodnevno čiatmo razne priče o žitimo ljudi koji žele s nama da podijele neka svoja iskustva jedna takava je danas koju mi dijelimo s vama.Priča govori o ponižavanju i dijelelju i mnogima može poslužiti kao pouka.
- Courtney Johnson je samo želela da pokaže deo svog identiteta, ponosno noseći pletenice koje je njena tetka vredno radila. Njene pletenice, sa šarenim perlama koje su krasile svaki pramen, bile su njena mala radost i znak kulture. Ali učiteljica Whitman, hladno i bez obzira na njene emocije, nije imala obzira. Prema pravilniku škole, pletenice su bile „preglasne“ i „neprimjerene“. Iako je Courtney pokušala da se brani, govoreći da je njena mama dozvolila frizuru, učiteljica nije marila, i na kraju je odlučila da sve te pletenice makazama oduzme.
Zvuk makaza, koji je ispunio učionicu, nije bio samo fizički, već je odjeknuo u srcu Courtney, slomivši svaki njen pokušaj da zadrži svoju ponosnu sliku. Učionica je postala tiha, a sve što je ostalo su njene pletenice koje su ležale na podu, kao da su same izgubile svaki smisao.
- Kada je školsko zvono označilo kraj nastave, Courtney je izašla iz škole, skrivanjući lice pod kapuljačom dukserice. Ali njena majka, Denise, već je čekala ispred. Jedan pogled na njenu kćerku, čiji je skalp bio sada izbrijan, bio je dovoljan da gorčina preplavi njene vene. Bez reči, povukla je Courtney za ruku i odvela je prema kancelariji direktora. Zvuk njihovih koraka odjekivao je hodnicima škole, svaki korak bio je poput udarca bubnja, a vrata kancelarije su se zatvorila uz snažan tresak.
U kancelariji, Denise je hladnim glasom zahtevala da se odmah pojavi učiteljica Whitman, koja je pokušala da opravda svoje postupke citirajući školski pravilnik. Međutim, Denise je brzo prekinula svaki pokušaj. „Pravilnik ne daje nikome pravo da dira tuđe dete, a kamoli da joj obrije glavu bez pristanka roditelja. Ovo je javno poniženje, to je nasilje,“ rekla je, njene reči bile oštre i precizne. Courtney je stajala pored nje, glavu pognutu, a suze su joj klizile niz lice. U tom trenutku, nije bilo više dileme – ovo je bila borba za njeno dostojanstvo i pravo da se oseća ponosno zbog svog identiteta.
- U tom napetom trenutku, Courtney je prvi put progovorila. „Mama, svi su se smijali. Svi osim jednog dječaka. On je plakao.“ Te reči, uz tužnu prizmu koju je nosila, dotakle su i hladnu masku direktora Reynolds-a. On je odmah osudio postupke učiteljice i najavio njenu suspenziju, dok je škola trebalo da se izvinjava. Denise je bila jasna: izvinjenje mora biti pred celokupnim učenicima, u školskoj sali, uz priznanje da nije bila u pravu. Na kraju, Courtney je nosila svoju krunu od bisera, simbol svega što je ona bila i želela da bude, dok je učiteljica Whitman stajala na bini, čitajući izvinjenje, a deca su je ispratila aplauzom.
Courtney se prvi put tog dana nasmešila. Taj osmijeh, ispod krune koju je nosila, bio je snažniji od svega što je prošla, snažniji od svakog pokušaja da je utišaju. I, dok je napuštala školu, nekoliko devojčica joj je prišlo i rekla: „Tvoje pletenice su bile prelijepe. Jedva čekamo da ih ponovo vidimo.“ Denise je znala da je ovo samo početak. Početak škole koja će morati da nauči poštovanje i inkluziju, i početak novih lekcija za sve – ne samo za njenu kćerku, već i za svakog učenika i učitelja u toj školi.
