U današnjem članku vam donosimo priču o ženi čije srce nije prestajalo da sija čak ni kada joj je život zadao najteže udarce. Slavica je bila ona tiha duša koja je svakog jutra ustajala pre svih, pre sunca i ptica, u mirisu džema od šipka i čaja od nane u svom malom stanu na četvrtom spratu.
- Svakog dana pažljivo je mazala hleb, onaj polusvež koji je uvek kupovala, i mislila na čoveka s drugog sprata, kojeg su svi zvali samo – Mrgud.Niko nije znao njegovo pravo ime. On je za komšiluk bio samo senka, tišina koja prolazi hodnikom. Ali Slavica je slutila da iza tog zida ćutanja postoji nešto više. Godinama je, u ranu zoru, ostavljala kesicu na njegovom pragu: parče hleba sa džemom, šoljicu toplog čaja, ponekad i tvrdo kuvano jaje. Nikada nije čekala zahvalnost, nikada nije ostavila poruku. Nije bila sigurna ni zna li on ko se krije iza tih sitnih znakova pažnje.
Sve je to trajalo poput tihe melodije, sve do zime koja joj je donela bolest i slomila ritam. Komplikacije dijabetesa odvele su je u bolnicu, a povratak kući bio je povratak u tišinu koja guši. Ostala je bez leve noge, a ulice su joj odjednom postale prepreke. Komšije su je gledale sa nelagodom, kao da više ne znaju kako da joj priđu.
- Jednog ledenog jutra, tačno u 6:03, neko je zakucao na vrata. Slavica se polako dovukla uz pomoć štaka i otvorila. Pred njom je stajao Mrgud – sa starom jaknom, slamnatim šeširom i kutijom u rukama. Tiho je rekao: „Mislio sam da bi ti sada prijao doručak.“ Unutra je bio hleb sa džemom, kuvano jaje i čaj od nane.
Tada je prvi put ušla tišina koja greje, a ne guši. “Nisam znao kako da ti zahvalim,” priznao je i otkrio svoje pravo ime – Bogdan. Nekada je bio pekar, a život mu je izgubio smisao kad je ostao bez supruge. Sve dok se jednog jutra nije pojavila ona mala kesica s hranom. “Osetio sam da još postojim,” rekao je.
Slavica mu je tiho uzvratila: “Ja sam samo mislila da ti treba neko ko zna da postojiš.” Tog trenutka, dvoje usamljenih ljudi pronašli su zajednički ritam. Od tada je Bogdan svakog jutra donosio doručak Slavici. U kutiji je uvek bila neka sitnica koja je govorila: “Primetio sam te.” Neka kriška pomorandže, listić mente, papir sa citatom iz knjige.
- Jednog dana Slavica je u kutiji pronašla ceduljicu na kojoj je pisalo: “Znaš li zašto se ptice ne boje zime? Jer veruju proleću.” Tog dana je prvi put sela u invalidska kolica i izašla napolje. Bogdan ju je čekao ispred zgrade, spreman da je gura kroz ulice i pokaže joj da i dalje postoji svetlost.
Meseci su prolazili, a njihovo prijateljstvo je raslo. Bogdan je delio uspomene – kako svira usnu harmoniku, pamti recepte iz vojske, kako ume da nasmeje čak i kada ga suze sustignu. Jednog popodneva u parku, mali dečak im je prišao i dao crtež: Slavica u kolicima, pored nje čovek sa šeširom i kutijom. “Vi ste sad poznati,” rekao je i otrčao.
Ali jednog jutra, Bogdan nije došao. Ni sledećeg. Ni onog posle. Komšije su ga našle mirnog u snu, a pored kreveta stajala je kutija sa hlebom, džemom i čajem, i kratka poruka: “Hvala što si me podsetila da i stari ljudi mogu da imaju prvi dan proleća.”
- Danas Slavica svakog jutra ostavlja kutiju ispred zgrade. Ne zna ko će je uzeti, ali zna da mora da nastavi. Jer na poslednjem papiriću koji je dobila od njega pisalo je: “Postoje dani kada nismo sigurni da li smo nešto izgubili ili pronašli. I to je najlepša začkoljica od svih.”
