Rat u Bosni i Hercegovini, koji je izbio početkom devedesetih godina, ostavio je duboke ožiljke na svim stranama. U zemlji u kojoj su ljudi vekovima živeli zajedno, rat je podelio porodice, susede, prijatelje.
- Mnogi su izgubili domove, najmilije i sigurnost. Međuljudski odnosi su bili stavljeni na najtežu moguću probu, a verovanje u bolje sutra delovalo je kao daleki san. Međutim, u tim najmračnijim trenucima, isplivale su priče koje vraćaju veru u ljudskost, pokazujući da prava prijateljstva ne poznaju granice, ni nacionalne, ni verske, ni političke.
Jedna od tih priča je o Ljubi, Srbinu iz okoline Doboja, i njegovom komšiji Hasanu, muslimanu, koji su zajedno delili dobro i zlo. Ljubo i Hasan su odrasli u istom selu, zajedno išli u školu, a nakon toga im se putevi ponovo ukrštaju kada su obojica zasnovali porodice i gradili kuće nedaleko jedna od druge. U mirnim vremenima, svakog dana su sedili na klupi ispred Hasanove kuće, razgovarali o životu, o deci, o svakodnevnim brigama. Njihovo prijateljstvo bilo je primer skladnog komšijskog života, simbol onoga što je Bosna nekada bila – zemlja u kojoj su ljudi različitih veroispovesti i nacija živeli u slozi.
- Međutim, dolazak rata sve je promenio. Ljubo, kao i mnogi drugi Srbi iz tog kraja, našao se u strahu i neizvesnosti – nije znao kuda da ide, kome da veruje i kako da zaštiti svoju porodicu. Tada mu je Hasan, njegov komšija i prijatelj, otvorio vrata svoje kuće. “Ti si moj brat, a brat se ne ostavlja u nevolji”, rekao mu je Hasan i ponudio da se sa svojom porodicom skloni kod njega. Iako je Ljubo isprva odbijao, bojeći se da će time ugroziti Hasana, ubrzo je shvatio da nema izbora. Rat je bio nemilosrdan, a strah je bio jači od svega.
Mjeseci su prolazili, a Ljubo i njegova porodica su delili isti krov sa Hasanovom. Iako je bilo teško, hrane je bilo malo, ali su delili sve što su imali. Djeca su se igrala zajedno, dok su oko njih padale granate. Noći su provodili u podrumu, slušajući detonacije, a danju su pomagali jedni drugima sa svakodnevnim poslovima. Hasan je često ostajao budan noću, pazeći da niko ne dođe u selo i pravi probleme, samo da bi Ljubo i njegova porodica bili sigurni. Bio je to znak istinskog prijateljstva i nesebične pomoći u najtežim vremenima.
Kada je rat počeo da jenjava, Ljubo je odlučio da se sa porodicom preseli u Novi Sad, u nadi da će moći započeti novi život, daleko od straha i nesigurnosti. Dan rastanka bio je emotivan i pun tuge. Ljubo i Hasan su se izljubili kao braća, obećavajući jedno drugome da će se ponovo sresti, bez obzira na sve. “Nikada neću zaboraviti šta si učinio za mene”, rekao je Ljubo kroz suze, a Hasan mu je uzvratio obećanjem da će se ponovo sresti.
- Život u Novom Sadu krenuo je polako da se vraća u normalu. Ljubo je pronašao posao, deca su krenula u školu, ali srce mu je ostalo u Bosni. Svakog dana mislio je na Hasana, nadajući se da će jednog dana moći da mu se oduži za sve što je učinio za njega. Ipak, ubrzo su stigle vesti koje su ga potpuno potresle. Od poznanika je saznao da je Hasan poginuo nekoliko meseci nakon njihovog rastanka, pogođen zalutalim metkom dok je pomagao starijoj komšinici da donese drva. Ljubo nije mogao da veruje. Čovek koji mu je spasio život, koji je riskirao sve da ga zaštiti, nestao je na najbesmisleniji način. Ta vest ga je potpuno slomila, a praznina koju je osećao nije se mogla uporediti ni sa čim što je doživeo pre toga.
Danas, decenijama kasnije, Ljubo i dalje živi u Novom Sadu. Njegova deca su odrasla, unuci se igraju po dvorištu, ali u srcu nosi večnu zahvalnost i bol. Svake godine, na dan Hasanove smrti, Ljubo upali sveću i pomoli se za svog komšiju i prijatelja, muslimana koji mu je bio više od brata. “Da nije njega bilo, možda danas ne bih bio živ. On je pokazao šta znači biti čovek, i to ću prenositi svojoj deci i unucima dok sam živ”, često zna reći Ljubo.
- Priča o Ljubi i Hasanu ostaje snažan podsjetnik na to da ni u najmračnijim vremenima ljudskost ne sme nestati. Njihovo prijateljstvo, koje je nadmašilo sve nacionalne, verske i političke razlike, dokaz je da pravo prijateljstvo prevazilazi sve prepreke i da istinski ljudi dolaze do izražaja u trenucima kada je najteže. Ova priča nas podseća na to da uvek postoje svetle tačke čak i u najtežim vremenima i da je ljubav i prijateljstvo ono što nas čini ljudima.
