Životne ispovesti devojaka koje su završile u haremima na Bliskom istoku obično se opisuju kao bajkoviti snovi, puni luksuza i raskoši, ali stvarnost iza tih zidova često je daleko od onoga što spolja izgleda. Tako i priča jedne Beograđanke, koja je spletom okolnosti provela četiri godine u haremu u Dubaiju, otkriva mračnu i zastrašujuću stranu takvog života.
- Na prvi pogled, njeno iskustvo podsećalo je na san: palate, bazeni, egzotične bašte i pažljivo negovane oaze usred pustinje. Ali iza tog sjaja krio se osećaj zatočeništva, kontrole i nemoći. Devojka, čiji identitet ostaje zaštićen, ispričala je da je već nakon nekoliko dana počela da oseća ogromnu nostalgiju za Beogradom, sanjajući šetnje Adom Ciganlijom i povratak u svoj grad. Svakodnevica se svodila na dosadu, tišinu i povremene trenutke iluzorne slobode, poput odlazaka na bazen ili vežbanja u luksuznoj teretani.
U tom okruženju upoznala je Holanđanku Anet, koja joj je bila prva prijateljica. Anet ju je upozorila da bekstvo nije opcija – „odavde niko nikada nije pobegao“. Savetovala joj je da ne veruje obećanjima o slobodi nakon četiri godine, jer niko od devojaka koje su „otišle“ nije ostavio trag gde je završio. Upravo ta rečenica stvorila je u njoj osećaj poraza, ali i straha od budućnosti.
Kako navodi Blic, ovakve ispovesti nisu retkost i mnoge devojke iz regiona priznale su da su naivno poverovale u obećanja o lagodnom životu i bogatstvu. Međutim, kada jednom zakorače u haremski svet, on postaje zlatni kavez iz kojeg nema izlaza.
- Devojke u haremu bile su uglavnom iz Evrope, neke od njih bivše elitne pratnje i manekenke. Svi prolaze detaljne medicinske preglede i redovne kontrole, što je Beograđanki dodatno naglašavalo da se ovde ne radi o slobodnom životu, već o strogoj organizaciji nalik zatvoru. Iako stražari nisu pokazivali fizičko nasilje, njihovo prisustvo bilo je stalni podsetnik da su pod nadzorom.
Jednog dana na večeri upoznala je Čehinju Irinu, koja joj je kroz polušuplji razgovor spomenula da je u haremu pre nekoliko meseci bila još jedna devojka iz Srbije. Taj trenutak je bio šokantan – pomisao da nije jedina iz njene zemlje koja je prošla kroz ovakav život dodatno ju je pogodila. Od tada je počela da razmišlja o svim onim devojkama koje su nestale iz harema i da li su zaista dobile obećanu slobodu ili ih je zadesila neka druga sudbina.
Kako prenosi RTS, psiholozi ističu da ovakvi slučajevi nisu samo priče o luksuzu, već o manipulaciji, psihičkom pritisku i gubitku slobode. Upravo taj osećaj zatvorenosti i kontrole ostavlja najdublje traume, čak i kada nema fizičkog nasilja.
- Najdramatičniji trenutak u njenom svedočenju bio je onaj kada je konačno saznala ko je „Gospodar“. Nakon nedelja i meseci provedenih u neizvesnosti, dobila je poruku da će biti uvedena u njegove odaje. Sama pomisao izazvala je jezu, a pripreme – kupanje u mirisnim vodama i pratnja drugih devojaka – učinile su da se oseća kao objekat, a ne kao ljudsko biće. Kada ga je ugledala, sledila se od straha: bio je to muškarac kojeg je ranije srela u vrtu i kojem je tada drsko rekla da je ostavi na miru. Shvatila je da su sve njene iluzije o mogućem izlazu i slobodi nestale u trenutku kada je postala deo njegovog sveta.
Njen opis prvog susreta s Gospodarom svedoči o poniženju i nemoći. Iako nije govorila o detaljima intimnog čina, jasno je stavila do znanja da se osećala zarobljeno i da je svaki njen pokret bio podređen volji čoveka koji je imao apsolutnu moć nad svim devojkama. Atmosfera raskoši, svilene posteljine i ogromnih kreveta bila je samo scenografija iza koje se krila realnost – gubitak slobode i dostojanstva.
- Kako ističe Kurir, stručnjaci upozoravaju da mnoge mlade žene odlaze na Bliski istok verujući u bajke o luksuzu i bogatstvu, ali završavaju u okovima psihičkog i fizičkog ropstva. Njihova iskustva, iako retko ispričana javno, predstavljaju upozorenje drugima da ne veruju obećanjima koja deluju predobro da bi bila istinita.
Nakon godina provedenih u haremu, Beograđanka je uspela da se vrati u Srbiju, ali su rane i ožiljci ostali duboko urezani u njenoj svesti. U razgovoru je priznala da je dugo nakon povratka osećala nemir, da je imala noćne more i da se teško vraćala u normalan život. Nostalgija za domovinom, koju je osećala i dok je bila zatočena, bila je jedina snaga koja ju je održavala. Upravo ta želja da ponovo prošeta ulicama Beograda i oseti slobodu bila je pokretačka sila da izdrži četiri godine pakla.
- Njena ispovest nije samo šokantna priča o haremu, već i upozorenje o opasnostima lakovernosti i obećanjima koja dolaze od nepoznatih ljudi. Ona je i podsećanje da luksuz i blještavilo mogu biti samo maska iza koje se krije ropstvo.
Za mnoge koji slušaju ovakve priče, postavlja se pitanje – da li je vredno uopšte rizikovati? Odgovor ove Beograđanke bio bi jasan: nikakav luksuz ne može zameniti slobodu i dostojanstvo.
