U Srbiji se sve češće govori o akušerskom nasilju, koje predstavlja jednu od najosetljivijih tema, naročito za trudnice pred porođaj.
- Zbog toga se često može čuti da je porođaj u inostranstvu, posebno u zemljama poput Norveške, bolja opcija jer navodno tamo postoji ljubaznije osoblje i bolja organizacija. Međutim, iskustvo jedne žene iz Srbije, koja se 2016. godine porodila u Norveškoj, pokazuje drugačiju stvarnost i baca novo svetlo na ovu temu.
Ova žena ima 30 godina i nije došla nepripremljena u Norvešku. Naprotiv, diplomirala je na Katedri za skandinavske jezike i književnost u Beogradu, te je znala mnogo o norveškoj kulturi, jeziku i istoriji. Radi kao profesor norveškog jezika u prestižnoj školi u Norveškoj, gde se polaže i “Bergenstest” za integraciju stranaca. Suprug joj je master građevinski inženjer sa vrlo dobro plaćenim poslom. Nije joj namera da kritikom pljuje po Norveškoj, jer upravo zbog njihovog sistema i načina života odlučila je da tamo živi. Ipak, ona jasno ističe da se porođaj u Norveškoj ne može smatrati boljom opcijom od porođaja u Srbiji.
Kada se porodila u jednoj od najvećih univerzitetskih bolnica u Norveškoj, doživela je strašno iskustvo. Kaže da da je unapred znala kakvi su uslovi i stručnost osoblja, nikada se ne bi odlučila za porođaj u toj zemlji. Iako je želela da veruje u visoke standarde norveškog zdravstvenog sistema, tokom cele trudnoće nije je primio ni jedan lekar specijalista — samo babice. Čak i kada su babice izgovarale savete koji su se kosi sa zdravim razumom, ona je ipak nastavljala da im veruje i prati njihove instrukcije.
- Pravi šok usledio je na porođajnom odeljenju. Anesteziolog je sedam puta u roku od deset minuta pokušavao da ubode iglu za epiduralnu anesteziju, ali bez uspeha, uz reči da “ne ide”. Bolovi su bili strašni, a zbog problema sa leđima nije mogla ni da leži tokom najtežeg dela porođaja. Dodatni problem je bio i taj što babice nisu uradile epiziotomiju, jer u Norveškoj smatraju da se “sve zna najbolje” i da je intervencija nepotrebna. Niko nije ni uradio ultrazvuk da proveri veličinu bebe, što je od velike važnosti, naročito za njenu mezimicu koja je rođena teška preko četiri kilograma i dugačka 54 centimetra.
Posledice ove nepažnje i nestručnosti bile su ozbiljne. Babice su joj se na kraju izvinile zbog greške, ali su morali da pozovu tim od tri lekara koji su je sat vremena ušivali. Uprkos tome što su lekari obavili svoj posao kako treba, povrede su bile toliko ozbiljne da je, po mišljenju mnogih drugih stručnjaka, mogla da ostane invalid sa samo 30 godina. Srećom, takve posledice nije imala.
Za razliku od lekara, babice koje su je negovale tokom dvodnevnog boravka u bolnici bile su brižne, pažljive i saosećajne. Ipak, ona smatra da je važno govoriti istinu i ne prikrivati realnost, pa makar ona bila i neprijatna. Nekima će možda delovati kao da bi slično iskustvo moglo da se dogodi i u Srbiji, ali ona tvrdi da je nestručnost i problem organizacije u norveškim porodilištima daleko veći.
Nakon što je podelila svoju priču sa drugima, kako Norvežanima tako i Srbima, ispostavilo se da su mnoge žene imale slična negativna iskustva i da su generalno nezadovoljne porođajnim uslugama u Norveškoj. Njihove priče potvrđuju da norveški zdravstveni sistem, iako veoma dobar za lečenje ozbiljnih bolesti i obezbeđivanje najskupljih i najsavremenijih tretmana, ima velike propuste u tretmanu trudnoće i porođaja, koje lokalno stanovništvo ponekad prihvata kao svakodnevnu stvar.
Ova žena zaključuje da norveški zdravstveni sistem jeste efikasan kada je reč o teškim i životno ugrožavajućim stanjima, ali za stvari koje oni smatraju rutinskim, kao što su trudnoća i porođaj, pacijentkinje moraju da se nadaju da će imati sreće. Njeno iskustvo i iskustva mnogih drugih majki pokazuju da nije tako. Zato svima koji planiraju porođaj u inostranstvu savetuje da budu pažljivi i da dobro razmisle, jer ni u razvijenim zemljama porođaj može biti iskustvo puno bola, nepažnje i nestručnosti.
Ova priča je podsetnik koliko je važno da trudnice budu zaštićene, poštovane i da dobiju stručnu i brižnu negu — bez obzira na zemlju u kojoj se nalaze. Zdravstveni sistem i osoblje treba da budu saveznici, a ne prepreka, u jednom od najvažnijih trenutaka života.
