U današnjem članku vam donosimo priču o jednom od najznačajnijih dana u pravoslavnoj tradiciji, danu koji svake godine okuplja vernike oko molitve, predanja i dubokog poštovanja prema Svetom Georgiju.
- Kako „Blic“ navodi, Đurđic se obeležava 16. novembra i predstavlja sećanje na prenos moštiju svetog velikomučenika iz Nikomidije u Lidu, mesto koje je zauvek ostalo upisano u istoriju hrišćanstva zahvaljujući njegovoj žrtvi i postojanoj veri. Ovaj praznik ne doživljava se samo kao istorijska uspomena — u mnogim domovima on je i krsna slava, dan koji okuplja porodicu, čuva običaje i prenosi priče s kolena na koleno.
Prema predanju, Sveti Georgije bio je vojnik nesalomive vere, čovek koji je, uprkos opasnostima, odbio da se odrekne Hrista. Njegova hrabrost bila je toliko snažna da je, kako se kaže, čak i carevu ženu Aleksandru uveo u svet hrišćanstva, podstakavši je da se i sama okrene veri. Upravo zbog toga, i on i ona bili su osuđeni na smrt, ali njihova priča nikada nije prestala da živi. „Nova.rs“ ističe da je Sveti Georgije stradao 303. godine i da je od toga trenutka postao simbol nepokolebljive duhovne snage, svetac koji je kroz vekove inspirisao veru, priče i običaje koji se i danas neguju u narodnoj tradiciji.
- Kako se praznik približava, vernici se prisjećaju i niza običaja koji prate ovaj dan. U srpskom narodu postoji jasno ukorenjeno verovanje da se na Đurđic ne obavljaju teški fizički poslovi. Smatra se da onaj ko tog dana radi preko mere može „navući nesreću“, pa čak i bolest, koja bi mogla da ga prati tokom cele godine. Odmor i mir shvataju se kao svojevrsna zaštita, ali i kao način da se iskaže poštovanje prema svečevom životu i žrtvi. Zato stariji u domaćinstvima često upozoravaju da se tog dana treba uzdržati od napornog rada, jer se veruje da takva uzdržanost donosi blagostanje i unutrašnji sklad. Posebno je zanimljivo što je u mnogim krajevima i lov strogo zabranjen; narodna tradicija tvrdi da će onaj ko lovi na ovaj dan imati „nesreću za vratom“ tokom cele godine.
Ovo vreme, od 16. do 24. novembra, nazivaju i Mratinci ili Vučiji dani. Upravo tada, prema verovanju, ništa se ne iznosi iz kuće — ni hrana, ni odeća, pa čak ni sitnice. Smatra se da bi iznošenje stvari moglo simbolično da „iznese sreću“ iz doma, pa domaćice naročito vode računa da se takve stvari izbegnu. U pojedinim krajevima žene se uzdržavaju i od ručnih radova, jer se veruje da bi rad iglom ili koncem mogao doneti neželjene posledice. Priča se da bi rublje oprano na ovaj dan moglo doneti nesreću u domu, pa se zato i pranje garderobe izbegava. „Kurir“ prenosi da se tradicija odmaranja odnosi i na krojače, obućare i sve one čiji je zanat vezan za materijale i tkanine, jer se smatra da njihova dela tog dana „neće biti blagoslovena“.
Zanimljivo je da se Sveti Georgije slavi čak dva puta godišnje. Dok se Đurđevdan 6. maja obeležava u slavu svetog ratnika i njegovog dolaska na svet, Đurđic je posvećen njegovim moštima i njihovom putovanju iz Nikomidije u Lidu — rodnu postojbinu njegove majke. Tako ova dva datuma zajedno stvaraju potpunu priču o svetitelju koji je ostavio neizbrisiv trag u pravoslavnoj veri i narodnom predanju. Držanje običaja povezuje vernika sa njegovom istorijom, ali i gradi osećaj pripadnosti, pa su mnogi domaćini posebno posvećeni pripremama za ovaj dan.
- U nekim selima Zapadne Srbije i dalje se čuva poseban običaj — klanje crnog petla ili pileta, dok je u Hercegovini tradicija vezana za crno jare. Ono što je posebno upečatljivo jeste to da se ovaj čin obavlja u potpunoj tišini. Tišina, prema verovanju, ima zaštitnu moć; veruje se da dom koji poštuje ovaj običaj neće biti na udaru vukova, niti bilo kakve druge nesreće. Takvi običaji često deluju surovo na prvi pogled, ali nose duboku simboliku: tišina je oduvek bila znak poštovanja, ali i svojevrsni poziv na molitvu, na preispitivanje i na mir.
Ipak, ono što najviše obeležava Đurđic nije samo skup pravila, nego odnos zajednice prema svetitelju. Veruje se da onaj ko mu se obrati iz iskrene vere može dobiti zaštitu, snagu i smirenje. Mnogi ljudi upravo na ovaj dan donose odluke da ostave iza sebe loše navike, teške misli ili terete koji ih prate. Kao da blagostanja svečevih moštiju, o kojima „RTS“ govori u svojim verskim rubrikama, i danas nose poruku da se čovek ne odriče vere čak ni onda kada je život najteži.
U današnjem vremenu, kada je čovek opterećen obavezama i svakodnevnom žurbom, možda je upravo smisao Đurđica u podsećanju da ponekad treba stati, zaćutati i odmoriti se. Da treba dati priliku sopstvenom duhu da se smiri i da se seti onih vrednosti koje su vekovima držale porodice na okupu — vere, ljubavi i međusobnog poštovanja. Zato ovaj praznik i dalje živi, ne samo u kalendaru, nego i u srcima ljudi koji ga obeležavaju.
- Na kraju, Đurđic ostaje dan koji svoju snagu prenosi upravo kroz običaje, tradiciju i sećanje na čoveka čija se odvažnost i danas pripoveda. Kako naglašava i „Blic“, praznik donosi simboliku prenošenja svetosti, ali i prenošenja vere sa jedne generacije na drugu. U tome je njegova najveća snaga — u kontinuitetu, u tišini predanja i u poruci koja se ne zaboravlja.
