U jesen 1994. godine, čitava Amerika bila je potresena tragičnom pričom jedne mlade majke iz Južne Karoline. Suzan Smit, tada 23-godišnjakinja iz gradića Union, izašla je pred kamere, lica izobličenog od suza, tvrdeći da je nepoznati muškarac – „neidentifikovani Afroamerikanac“ – ukrao njen automobil dok su njeni sinovi, trogodišnji Majkl i četrnaestomesečni Aleksandar, spavali na zadnjem sedištu.
- U suzama je molila naciju za pomoć. Sa bivšim suprugom Dejvidom Smitom stajala pred medijima, preklinjala za siguran povratak svojih sinova. Slike očajne majke prikazivane su danima. Njen glas, njen pogled i njen bol postali su nacionalni simbol tragedije.
Ali iza te tuge krila se monstruozna laž.
Dok je javnost i dalje verovala u priču o otmici, istražitelji su sumnjali. Njena verzija događaja imala je ozbiljne nedoslednosti. Automobil koji je, navodno, otet nije pronađen na putu ili raskrsnici, već na dnu jezera – na dubini koja je ukazivala da vozilo nije moglo slučajno završiti u vodi. Nije bilo fizičkih tragova otmice. Kamere, svedoci, dokazi – ništa nije potvrdilo njenu verziju događaja.
- Pod pritiskom sve konkretnijih pitanja i sve čvršćih dokaza, Suzan je priznala istinu: ona je bila ta koja je vezala sinove u auto-sedišta, sela u svoju Mazdu i svesno je gurnula u jezero Džon D. Long, ostavljajući decu da se udave.U njenom prtljažniku policija je pronašla venčanicu, album sa svadbe, kao i druge lične predmete koji su simbolizovali poglavlje njenog života koje je želela da izbriše. Tužioci su tvrdili da je njen čin imao hladan i sebičan motiv – želela je da obnovi vezu sa bogatim sinom svog šefa, koji je upravo raskinuo s njom, navodeći da ne želi decu.
U očajničkom pokušaju da ga ponovo pridobije, Suzan je došla do sulude ideje: ako nema dece, možda će on poželjeti da joj se vrati. Ta pogubna iluzija dovela je do tragedije koja će zauvek ostati upisana u američku kriminalističku istoriju.Na sudu je pokušala da se brani privremenom neuračunljivošću, tvrdeći da je bila psihički nestabilna i da je imala samoubilačke misli. Ali porota nije poverovala u tu verziju. U julu 1995. godine, Suzan je proglašena krivom za dvostruko ubistvo i osuđena na doživotnu kaznu zatvora, uz mogućnost uslovnog otpusta nakon 30 godina.
- Njena priča izazvala je široku društvenu debatu – ne samo o roditeljstvu i mentalnom zdravlju, već i o rasizmu i manipulaciji medija. Javnost nije mogla da zaboravi kako je hladnokrvno lagala pred kamerama, kako je manipulisala emocijama ljudi širom zemlje, dok je znala da su njena deca već mrtva.
Njena optužba protiv izmišljenog Afroamerikanca dodatno je podstakla raspravu o rasnim stereotipima. Mnogi su ukazali na to kako je javnost tako brzo poverovala priči – ne zato što je imala dokaze, već zato što je došla iz bele žene koja je s optužujućim tonom opisala „klasičnog napadača“. To je izazvalo bes i nelagodu, posebno u afroameričkim zajednicama.
- Slučaj Suzan Smit danas se smatra jednom od najšokantnijih izdaja majčinske uloge. Njeno lice, uplakano, dok moli za spas dece koju je sama ubila, ostalo je kao simbol dvoličnosti, opsesije i očaja. Za mnoge, to je priča o tome do koje granice može otići osoba opsednuta sopstvenim interesima, čak i kada se to kosi sa osnovnim instinktom – da zaštiti svoje dete.
I danas, decenijama kasnije, ovaj slučaj se izučava u medijima, pravosuđu i psihologiji kao jeziv primer roditeljskog zločina i složene mreže ličnih poriva, društvenih očekivanja i patološkog straha od gubitka kontrole nad sopstvenim životom.
