Svaki dan je nosila toplu pitu siromašnom radniku na skeli: Kada se razbolela i nije došla, radnik je okupio celu firmu i uradio nešto neverovatno.

U današnjem članku vam donosimo jednu zanimljivu priču koja, prema pisanju „Blic“, pokazuje kako jedno malo dobro delo, učinjeno tiho i bez svedoka, može pokrenuti čitav lanac dobrote i promeniti živote onih koji ga čine.

• U jednoj maloj uličici, među visokim novogradnjama koje su rasle kao pečurke nakon kiše, stajala je skromna, trošna kućica u kojoj je živela baka Anđa — žena sitnog rasta, ali velikog srca. Njena penzija bila je toliko mala da je svako pakovanje brašna bilo planirano unapred, ali ona nikada nije prestala da miriše na toplu kuhinju i domaće testo. Svako jutro, dok bi se grad budilo, iz njenog doma širio se miris svežih pita koje su bile jedina luksuzna stvar u njenom siromašnom životu.

Preko puta njene male kućice gradilo se veliko stambeno zdanje. Radnici su se menjali iz dana u dan, ali jedan je privukao njenu pažnju — mladi Marko, mršav, u prevelikom radnom odelu, uvek na ivici iscrpljenosti. Dok su ostali radnici jeli obilne obroke, Marko bi sedeo po strani sa pola vekne hleba i jeftinom paštetom. Baka Anđa bi ga posmatrala sa prozora, i u svakom njegovom pokretu prepoznavala senku svog pokojnog sina. Boldirano treba naglasiti: u njegovoj tišini videla je tugu koju je poznala bolje od ikoga.

• Jednog ledenog novembarskog jutra, kada se mraz uvlačio pod nokte, baka Anđa nije mogla više da posmatra mladića kako se hrani suvim hlebom. Umesila je svoju najpoznatiju pitu sa krompirom, zamotala je u krpu i izašla na kapiju. Sa blagim glasom pozvala ga je, misleći da joj možda neće ni prići. Međutim, Marko je, misleći da im smetaju buka i alati, požurio da joj se izvinjava. Ona se nasmejala, gurajući mu topao zamotuljak u ruke. “Greota da jedeš to na ovoj studeni,” rekla je. Iako je pokušao da odbije jer nije mogao da plati, ona mu je samo slegla ramenima i rekla da se ne brine.

Kako piše „Kurir“, tog dana počeo je njihov tihi ritual. Svakog dana oko deset, baka bi donela novu pitu — nekad bogatu, nekad skromnu, uz ono što je imala. Za nju je to bio način da nekome vrati toplinu koju je izgubila, a za Marka je to bila hrana koja ga je održavala i činila da se oseća primećenim. U kratkim razgovorima preko ograde saznala je da mladić šalje celu platu teško bolesnoj majci na selo i da zato sebi uskraćuje i ono osnovno. On je zauzvrat čuvao njene kese, okućnicu i pričao joj poneku sitnicu o gradilištu. Tri meseca je tako raslo prijateljstvo između mladića koji je imao malo i starice koja je imala još manje, ali su jedno drugom davali ono što se ne kupuje novcem.

A onda je došao utorak kada se ritam prekinuo. Marko je sišao u deset — ali kapija bake Anđe ostala je zatvorena. Nije se pojavila ni u sredu. Kada ni četvrtak nije doneo njen glas, mladić je brže-bolje počeo da pita komšije. Jedna žena mu je rekla da je Anđu odvezla hitna — jaka upala pluća, stanje teško. “A i kako ne bi,” dodala je žena, “kad joj krov prokišnjava i duva sa svih strana.” Te reči su pogodile Marka kao kamen. Znao je koliko je davała od sebe, i upravo zato ga je najviše bolelo što je ona sama živela u takvoj hladnoći.

Odmah je pošao do njene kuće, preskočio ogradu i kroz prozor video ono što ga je slomilo: kuća hladna kao grobnica, šporet ugašen, na stolu ostavljeno brašno, kao da je bila spremna da pravi još jednu pitu — onu koju nije dočekala. Mokri zidovi i rđavi crepovi govorili su više od bilo koje reči.

• Marko se vratio na gradilište, ali više nije bio isti mladić. Stao je pred šefa i ostale radnike i rekao: “Neću da radim danas. Idem da joj popravim krov. Ona me je hranila tri meseca kad niko nije.” Njegove reči, prenosi „Nova.rs“, odjeknule su na gradilištu kao šamar ravnodušnosti. Pogledi radnika pali su na malu trošnu kuću, pa na Marka, i nešto se prelomilo u njima. Čak je i šef Jovo, poznat po gruboj naravi, zadrhtao u glasu pre nego što je izustio: “Pa šta čekamo? Uzimajte alat!”

Tog dana, luksuzna građevina je stala, ali jedno malo dvorište postalo je centar sveta. Dvadeset radnika je radilo bez prestanka — menjali su grede, slagali crep, postavljali izolaciju, unosili drva, popravljali prozore. Marko je bio na krovu bez prestanka, pokretan samo jednim osećajem: da se dobro mora vratiti. Do mraka, kuća više nije bila ruševina. Bila je dom.

Baka Anđa se iz bolnice vratila deset dana kasnije. Bila je bleda, noge slabe, ali srce spremno da se nada. Marko ju je dovezao i podržavao dok je prilazila kapiji. Kad je videla svoju obnovljenu kuću, zaustavila se i pritisla ruku na grudi. Novi krov, ravni zidovi, topli dim iz dimnjaka — sve je izgledalo nestvarno. Suze su same potekle.

“To je hvala, bako,” rekao je Marko tiho. “Za svaku pitu. Za svaki zalogaj koji si delila sa mnom.”

Unutar kuće, za stolom, sedeli su radnici i čekali je sa vrućom pitom — baš onakvom kakvu je ona pravila njima. Ali ovog puta, umesto da ona hrani druge, drugi su hranili nju. Baka je zaridala od emocija, ponavljajući da nema čime da im plati.

Jovo je tada ustao, skinuo kapu i rekao reči koje su zauvek ostale među njima: “Plati li ste unapred, bako. Niko kao vi nije video ovog momka kad je bio gladan. To se ne kupuje parama — to se vraća krovom.”

• Njena skromna dobrota nahranila je dušu dvadeset ljudi. A kada se njoj srušio svet, oni su joj ga zajedno podigli. Tako se još jednom pokazalo ono staro pravilo koje se retko izgovara, ali uvek sluti: nijedno dobro delo, ma koliko malo, nikada ne ostane zaboravljeno.