Petak je za osmogodišnju Lejlu bio najtužniji dan u sedmici. Dok su se druga deca radovala vikendu, ona je nosila težak teret – selidbu.
- Svaki petak značio je pakovanje, putovanje iz jednog sveta u drugi, iz života sa majkom u život sa ocem. Njen ceo svet morao je da stane u jedan izbledeli roze ruksak, sa slikom jednoroga, koji je ona nosila kao oklop, verujući da joj može doneti sigurnost.
Njena majka, Sabina, imala je svoje planove za vikend. Odlazak Lejle bio je samo još jedan način da Sabina oslobodi prostor za sebe – da se odmori, izađe, možda se viđa sa nekim novim. Lejla je, s druge strane, znala da njen odlazak znači da će biti samo „vikend gost“ u životu svog oca, i da je njena prisutnost u domu samo privremena. Nema prava na svoju sobu, spava na garnituri, budi se rano da bi tata mogao da gleda utakmicu. I tako, iz vikenda u vikend, ona je živela u dva sveta, ali nijedan nije bio potpuno njen.
- Jednog petka, dok je sabirala stvari za još jednu selidbu, nešto se promenilo. Lejla je, dok je gledala svoj odraz u ogledalu zgrade, shvatila da, iako ima dve kuće, nema dom. Kuća nije samo zgrada, ona je osećaj pripadnosti. I, dok je njen otac bio nezainteresovan, a njena majka odsutna, Lejla je odlučila da pobegne. Nije pobegla od njih, već od sebe same, od tog konstantnog prebacivanja sa jednog mesta na drugo, od toga da bude samo „gost“ u životu koji je trebalo da bude njen.
Kada je Sabina shvatila da Lejla nije u stanu, nastao je haos. U očaju su tražili svuda, pitali prolaznike, ulazili u parkove, bez ikakvog odgovora. Te večeri, kada su stigli do starog stana, na mestu koje je za Lejlu bilo jedino mesto gde je osećala da pripada, našli su je. Nije plakala. Nije bežala. Samo je sedela na hladnom betonu, spokojna, i na zidu je nacrtala svoju verziju porodice – onu koja nije viđala izmeđujući dva sveta. Nacrtala je dom, onakav kakav je želela da bude, sa roditeljima koji su zajedno, ruku pod ruku.
Njena poruka bila je jasna: Dom je osećaj pripadnosti, a ona nije pripadala ni u jednom od svetova koji su joj bili ponuđeni. Lejla nije bežala – ona je samo želela da bude u prostoru gde nije morala da pakuje ruksak i gde nije bila samo gost u životu svojih roditelja.
- Kroz ovaj trenutak, i Sabina i Edin su shvatili da njihov odnos ne bi trebalo da bude definisan samo pravima i obavezama. Nije bilo važno koliko su bogatstva i stanova imali, već kako su omogućili svojoj devojčici da se oseća voljeno i sigurno. Taj vikend su sedili za stolom kao porodica, bez svađa, bez komplikacija, jednostavno kao ljudi koji su odlučili da budu dom jedno drugom. Lejlin roze ruksak više nije bio teret – postao je opomena, podsećanje na to da dom nisu zidovi, već ljubav i prisutnost.
