U današnjem članku vam donosimo jednu jako tužnu priču i ispovjet jedne žene iz Bugarske koja je doživjela ono što ni u najštaršnijim snovim anije zamišljala.U nastavku današnjeg članka vam donosimo cijelu priču.
- Godine su prolazile a istina o jednom bolnom događaju iz sela Peritori, smeštenog u severoistočnom delu Grčke, nadomak granice s Bugarskom, dugo je ostajala zakopana. Tek nakon šest godina razotkriveno je ko je i kako nesebičnu, pobožnu staricu iz tog mesta predao u ruke zla. Pljačka koju je doživela delovala je u prvi mah kao delo običnih kriminalaca – ali ono što je iz nje izašlo nosi mnogo dublji ožiljak, ne samo za žrtvu, već i za celo selo, pa i samu crkvenu zajednicu.
U jesen 2019. godine, tišina sela bila je narušena nasilnim činom. Starica, koja je život provela u skromnosti i molitvi, napadnuta je u svom domu. Počinioci su kuću ispreturali, uzeli nešto malo novca i jedan prsten. Naizgled beznačajan plen. Ali ono što su zaista odneli bila je sigurnost i osećaj svetosti doma. Sumnja je tada pala na svakoga i nikoga, jer u mestima gde se svi poznaju, najteže je pomisliti da bi izdaja mogla doći iznutra.
- Crkva – institucija koja bi trebalo da bude oslonac, simbol istinske vere, zaštite i utehe – u ovoj priči dobija gorku senku. Istina je, naime, pokazala da je jedan čovek iz samog srca te institucije imao ulogu u nesreći koja je zadesila staricu. Sveštenik koji je redovno služio liturgije i pružao duhovne savete, prenio je, prema svedočenjima, lažne informacije kriminalcima, navodeći ih da veruju kako se u kući nemoćne žene nalazi skriveno blago.
Ispostavilo se da je on bio povezan s rođakom žrtve, i da je – kako navodi pravoslavni izvor – namerno i svesno izneo pogrešne tvrdnje, koje su potom dovele do napada. Ta sprega svetovnog interesa i svetih odaja razočarala je mnoge. Nema te kazne koja može obrisati gorčinu saznanja da je čovek u mantiji, simbolu duhovnog vodstva, izdao najslabijeg među sobom.
- U pravoslavnoj tradiciji, mantija nije samo odeća. Ona je zavet, znak potpunog predanja službi Bogu i ljudima, simbol molitve, discipline i čestitosti. Kada se takav simbol izneveri, lom se ne dešava samo u zakonskom poretku, već se lomi duhovni temelj zajednice. Ljudi koji su nekad bez sumnje dolazili po savet, sada se pitaju – kome više verovati?
Za mnoge vernike, ovo je rana koja ne može da se zacele molitvom same po sebi. Potrebna je istina. Potrebno je priznanje i odgovornost. Neki veruju da čak i oni koji greše unutar Crkve mogu pronaći iskupljenje – ali samo ako ne kriju istinu pod odeždom koju nose. Ako je Crkva, kako kaže jevanđelje, duhovna bolnica, onda mora da leči i one koji greše, ali nikada po cenu ćutanja.
- U selu, stariji ljudi i danas pamte dan kada je pljačka izvršena. Ne zbog izgubljenog novca, već zbog onog što je tada počelo da umire – poverenje. Starica, uprkos svemu, nastavila je da dolazi u crkvu, da pali sveću i da se moli za one koji su joj naudili. Njeno ćutanje mnogi tumače kao snagu, jer je prećutno svedočila o nečemu mnogo većem od osvete – opraštanju. Ali i opraštanje zahteva priznanje greha.
Dugih šest godina istina je bila nepoznata. Za to vreme, počinilac je nastavio da nosi mantiju, da blagosilja, da propoveda. Tek 2025. godine, kako prenose grčki pravoslavni izvori, lanac sumnji i iskaza doveo je do njegovog razotkrivanja. Otkriće nije donelo olakšanje – više je donelo ćutljivu tugu. Jer kada te izda neko kome si duhovno poveren, posledice se ne mere u sudskim presudama.
- Ostaje pitanje: šta kada se greh obuče u svetost? Kako vernik da razlikuje iskrenog duhovnika od onog koji svoju službu koristi za lične interese? Odgovor nije lak, ali jedno je sigurno – istina mora biti prva stepenica ka isceljenju. Crkva mora ostati mesto gde se ne krije greh, već se priznaje, pokajnički i hrabro.
Ovaj događaj u selu Peritori postao je simbol šire borbe – ne samo za pravdu starice, već i za duhovnu jasnoću. Jer vera ne prestaje tamo gde ljudi pogreše, već tamo gde se istina zaboravi.
