Ovaj tekst priča dirljivu priču o hrabrosti, ljubavi i žrtvi žene koja je, uprkos svim preprekama, uspela stvoriti dom za decu koja su je na početku gledala s nepovjerenjem. Hasan Kovač, nakon gubitka svoje žene Fatime, ostao je sam s troje male djece.
- Na početku, život je bio pun bola i nedostatka, a kuća, bez žene koja bi brinula o porodici, brzo je postala sumorna i zanemarena. Iako je Hasan davao sve od sebe da pruži deci ono što im je potrebno, nije mogao pobjeći od osjećaja nemoći.
Ubrzo su rođaci počeli pritiskati Hasana da se ponovo oženi, jer su smatrali da deci treba majka. Teška srca, Hasan je pristao i odlučio da se oženi Merimom, devojkom iz gornjeg sela koja je bila poznata kao “usidjelica”.
- Merima, koja nije imala miraza i bila često predmet ogovaranja, bila je jedina koja je pristala postati deo Hasanova života. Iako je na početku bila suočena s brojnim predrasudama, ogovaranjima i neprijateljstvom komšinica, Merima je odlučila ne obazirati se na to. Unatoč kritikama, posvetila je svoj život obitelji i svakodnevno se trudila da njen dom postane toplije mjesto.
No, deca su bila zatrovana pričama o njoj i gledala su je s nepovjerenjem. Merima je svaki dan vredno radila – čistila, kuvala, šila i trudila se da stvori toplinu u njihovim srcima. Međutim, zid između nje i djece bio je nepremostiv jer su ona, pod utjecajem okoline, verovala da ona nije njihova prava majka. U trenutku kad je Bajram bio blizu, Hasan je bio u dubokom očaju. Suša je uništila sve u bašti, a dugovi su se nagomilali. Srce mu je bilo slomljeno jer nije mogao priuštiti svojoj djeci čak ni najmanje stvari za praznik, dok su svi drugi roditelji kupovali nove stvari za Bajram.
- Tog Bajrama, dok je Hasan tugovao, Merima je donela jednu od najvažnijih odluka u svom životu. Bez ikakvih riječi, otišla je do svog starog sanduka i uzela svoje najvrednije blago – svadbeno odelo. Iako je to bila jedina uspomena na njenu prošlost, Merima nije oklevala da žrtvuje ovu dragocenost za sreću Hasanova djece. Do zore je šila novu odeću za djecu, praveći prelepe haljine, prsluke i šalvare od najfinije svile. Svaka šav bila je molitva za sreću dece koju je volela i koja je isprva odbijala prihvatiti. Kad je svanulo jutro, Hasan je bio šokiran kad je ugledao svoju decu obučenu u lepa, nova odela, koja su bila prava bajka.
Hasan je bio dirnut do suza, shvatajući da je Merima učinila sve da obraduje njegovu djecu. Iako je izgubila najvredniju uspomenu na svoju prošlost, Merima nije tražila priznanje. Nosila je svoju staru, izbledelu suknju, ali u njenim očima nije bilo umora, samo ljubavi i ponosa. Hasan je shvatio duboku žrtvu koju je Merima učinila, i u tom trenutku je kleknuo pred njom. Ovaj Bajram postao je simbol snage i žrtve. Hasanova kuća možda nije bila najbogatija u materijalnom smislu, ali bila je najbogatija u onome što se novcem ne može kupiti – ljubavi, poverenju i pažnji.
Toga dana, celo selo je gledalo u tišini decu koja su ponosno nosila odela koja je sašila njihova “maćeha”. Merima je postala prava majka onoj deci koja su je na početku gledala s nepovjerenjem. I na kraju, najveća pobeda nije bila u svili, već u tome što je Merima uspela da zadobije srce te djece
