U poslednjim mesecima života Josipa Broza Tita, nekada neprikosnovenog vođe Jugoslavije, odvijala se drama koja je ostala upamćena u istoriji regiona. Njegova smrt 4. maja 1980. godine u Ljubljani bila je kraj jedne epohe, ali i početak niza događaja koji će odrediti sudbinu zemlje koju je vodio.
- Poslednji dani bili su obeleženi teškim zdravstvenim problemima, medicinskim intervencijama, ličnim željama o večnom počivalištu i nezapamćenim pripremama za sahranu kojoj je prisustvovao ceo svet.
Sve je počelo krajem decembra 1979. godine, kada je Tito osetio ozbiljne probleme sa cirkulacijom u levoj nozi. Lekari su u početku pokušavali da situaciju reše lekovima, ali je njegovo stanje zahtevalo drastičnije mere. Uprkos protivljenju samog predsednika, 12. januara 1980. izveden je arterijski bajpas. Operacija, nažalost, nije donela željeni rezultat. Devet dana kasnije, doneta je teška odluka da se izvrši amputacija noge, jer je gangrena ugrožavala život tada 88-godišnjeg maršala.
Na trenutak je izgledalo kao da se organizam bori i da dolazi do blagog poboljšanja, ali ubrzo su se javile nove komplikacije. Slabost bubrega, a potom i upala pluća dodatno su narušavali njegovo zdravlje. Od kraja februara nalazio se u veštačkoj komi, priključen na aparate za disanje. Lekarski tim, koji je činila grupa najboljih stručnjaka iz Jugoslavije i inostranstva, vodio je bitku danima, ali su organi otkazivali jedan za drugim. U nedelju, 4. maja u 15.05 časova, stigla je vest koja je potresla milione: Tito je preminuo.
- Ono što javnost manje zna jeste da je Tito još za života razmišljao o tome gde i kako želi da bude sahranjen. Tokom posete grobu američkog predsednika Frenklina Delana Ruzvelta bio je fasciniran skromnošću njegovog počivališta. Bez pompe, bez monumentalnih građevina, samo jednostavno obeležje u prirodnom okruženju. Želeo je upravo takvu grobnicu – jednostavnu, belu mermernu ploču, sa natpisom koji nosi samo njegovo ime, prezime, nadimak i godine. Ništa više.
Njegova želja ostvarena je u Beogradu, u „Kući cveća“, posebnom prostoru unutar predsedničke rezidencije. Grob je postavljen tako da se nalazi pod centralnom lanternom, čime je simbolično „počivao pod otvorenim nebom“. Iako je bio svetski državnik, čovek čije su reči i potezi odjekivali širom planete, njegovo večito prebivalište bilo je oličenje skromnosti.
Pripreme za sahranu bile su nezapamćene u istoriji regiona. Za samo 72 sata, u Beogradu je trebalo pripremiti prostor u „Kući cveća“ za dolazak stotina visokih zvanica iz celog sveta. Izbetonirano je 200 kvadratnih metara površine, napravljena grobnica i prostor za mimohod, kao i tribine za delegacije koje su pristizale iz svih krajeva planete. Sve je moralo biti gotovo do 8. maja, kada je održana sahrana.
Kako piše Politika.rs, inženjeri i radnici koji su učestvovali u realizaciji radili su danonoćno, jer je vreme bilo kratak neprijatelj. Monumentalna nadgrobna ploča od aranđelovačkog mermera, teška čak devet tona, bila je posebno izrađena za tu priliku. Ipak, zbog bojazni da bi postavljanje ploče moglo potrajati pred kamerama, privremeno je stavljena lakša maska od mermera. Tek kasnije je masivna ploča položena na svoje mesto, što je svedočio i jedan od inženjera, Gavrilović.
- Ono što je posebno interesantno jeste činjenica da je Tito, u simboličnom smislu, dva puta sahranjen. Prvo je sanduk spušten u grobnicu, a potom ponovo izvađen kako bi se postavio zaštitni sloj od bakra i betonska ploča. Tek nakon toga spušten je nazad i prekriven mermernim obeležjem. Ta scena, iako skrivena od očiju javnosti, pokazuje sa koliko je pažnje svaki detalj bio planiran.
Prema pisanju RTS-a, pripreme za sahranu bile su događaj od državnog i međunarodnog značaja. Dolazak delegacija bio je pravi logistički podvig. U Beograd su stigli predstavnici više od 120 država, uključujući i lidere najvećih svetskih sila. Grad je tih dana bio centar sveta, a događaj je prenošen na svim televizijama. Redovi građana koji su želeli da odaju poslednju poštu protezali su se kilometrima.
Sam čin ispraćaja bio je emotivan i grandiozan. Jugoslavija je tog dana plakala, ali i ponosno pokazala da zna kako da oda počast čoveku koji je decenijama bio njen simbol. Iako se o njegovoj vladavini i danas vode debate – od hvalospeva za stabilnost i međunarodni ugled zemlje, do kritika zbog autoritarnosti – trenutak smrti i sahrane ujedinio je ljude u zajedničkom osećaju gubitka.
Kako je naveo Telegraf.rs, Titova želja za skromnošću bila je u kontrastu sa veličinom događaja koji je usledio. Uprkos skromnom grobu, ceremonija sahrane ostala je upisana kao jedna od najvećih državničkih sahrana u 20. veku. To je bio trenutak kada su se sudarili njegova lična želja i istorijska simbolika položaja koji je imao.
- Danas, više od četiri decenije kasnije, Kuća cveća u Beogradu ostaje mesto sećanja, ali i turistička atrakcija. Ljudi i dalje dolaze da vide skromnu belu ploču pod kojom počiva čovek koji je za života bio jedan od najpoznatijih svetskih lidera. Iza jednostavnog obeležja stoji kompleksna priča o moći, ambiciji, politici, ali i prolaznosti.
Titovi poslednji dani tako su ostali zabeleženi kao svedočanstvo o krhkosti života, čak i kada je reč o ljudima koji su delovali moćno i nedodirljivo. Amputacija noge, borba sa bolešću, poslednje želje o jednostavnoj grobnici i grandiozne pripreme za sahranu – sve to čini deo mozaika o jednom od najpoznatijih ljudi Balkana.
