Duboko u planinskim predelima jugozapadne Kine u regiji bogatoj jezerima i prirodnim lepotama, nalazi se jedna od najneobičnijih zajednica na svetu – Moso narod često nazivan poslednjim matrijarhatom Azije. Za razliku od većine društava u kojima su odnosi među polovima neretko definisani borbom za jednakost, kod Mosoa ta borba ne postoji – jer žene oduvek imaju vodeću ulogu.
- U ovoj kulturi, žene ne samo da vode domaćinstvo, već su stub porodice i društva. Najstarija žena u kući donosi glavne odluke, a nasledstvo se prenosi isključivo po ženskoj liniji. Kuće, zemlja i imanje ostaju u rukama žena, koje odrastaju i ostaju sa sestrama u porodičnom domu. Muškarci, s druge strane, nikada ne osnivaju sopstvene porodice niti se sele kod svojih partnerki. Umesto toga, ostaju da žive kod svojih majki.
Ono što posebno izdvaja Moso kulturu jeste odsustvo braka. Umesto institucionalizovanog odnosa, praktikuje se takozvana „noćna veza“. U tim vezama, žena bira muškarca i poziva ga sebi, a on dolazi noću i odlazi pre jutra. Veza može trajati koliko obe strane žele – jednu noć, nekoliko nedelja ili ceo život – ali muškarac nikada ne postaje deo porodične strukture žene, niti učestvuje u odgajanju dece koju je možda začeo.
- Deca odrastaju uz majku i njene rođake, dok ključnu mušku ulogu u njihovom životu ima ujak – brat majke. On je taj koji podučava, pomaže i pruža muški uzor, ali ne u smislu očinske figure, već kao podrška unutar ženskog porodičnog klana. Muškarci se bave teškim fizičkim poslovima, čuvaju stoku, rade na zemlji i učestvuju u ritualima, ali nisu opterećeni odgovornošću muža ili oca.
Ovaj sistem nije proizvod modernog feminizma, već tradicionalno rešenje koje je kroz vekove opstajalo u teškim uslovima planinskog života. Ratovi, bolesti i neizvesnost muške prisutnosti naveli su zajednicu da stabilnost zasnuje na ženama. Takva organizacija omogućila je miran i funkcionalan način života, bez borbi za nasledstvo i bez porodičnih podela.
- Do sredine 20. veka, Moso narod je bio gotovo potpuno izolovan. Modernizacija ih je potom povezala sa ostatkom Kine – deca su počela da idu u kineske škole, stanovništvo je dobilo pasoše, ali suština tradicije je opstala, naročito u zabačenim selima. Danas se Moso nalaze između dve stvarnosti: s jedne strane turizam, koji donosi prihode i pažnju, a s druge moderni način života koji polako menja stare navike.
Mlade generacije sve više teže urbanom životu, uče kineski, koriste mobilne telefone, sele se u gradove i ulaze u klasične brakove. Ipak, mnogi formalno zadržavaju matrijarhalne običaje, makar kao deo identiteta.Za same Moso, njihov način života nije egzotika niti eksperiment – to je ono što su uvek živeli. Na pitanje zašto tako žive, odgovaraju jednostavno i jasno:
„Oduvek je bilo tako. I nama je dobro.“
