U danima koji su usledili, stan je bio pretiho mesto. Tišina je imala drugačiji oblik nego ranije – više nije bila utešna. Bila je gusta, puna nerazgovorenih rečenica, neizrečenih pitanja i mog sopstvenog disanja koje je postajalo jedini glas razuma u toj tišini.
Svaka stvar u stanu pričala je priču – posteljina koju sam sama birala, šolja iz koje je pio, knjiga koju nikad nije pročitao. Ništa se nije promenilo, a sve je bilo drugačije.
Ali nisam očajavala.
U meni se javljala nova misao, nešto između pobune i mira. Nisam bila slomljena. Samo razočarana. To je tanja, ali dublja rana. Nema krvi, ali peče.
Počela sam da ustajem ranije. Da kuvam sebi doručak, ne pitajući se šta bi on hteo. Da slušam muziku koju sam nekada potiskivala jer njemu nije odgovarala. Da se vraćam sebi – ne žureći, ali sigurno.
Prijatelji su mi slali poruke. Neki su znali, neki su samo naslućivali. Nisam odgovarala svima. Ne zato što nisam želela, već zato što mi je trebalo da čujem svoj glas, pre nego što čujem njihove reči.
Shvatila sam i nešto drugo – nisu me slomili. Samo su mi pokazali da sam se predugo zadržavala u odnosu koji me nije video. Bila sam prisutna, a usamljena. Poverljiva, a prevarena. Lojalna, ali neuzvraćeno.
Jednog jutra, dok sam pila kafu kraj prozora, prvi put sam se nasmejala. Ne zbog nečega konkretnog – već jer sam osetila olakšanje. Preživela sam. Ne prevaru. Ne kraj. Već spoznaju.
Da nisam sama zato što su otišli, već sam slobodna jer sam ja ostala.
I tada sam počela da pravim planove – male, svakodnevne. Da kupim sebi novu posteljinu. Da prefarbam zid u boju lavande. Da odem na kurs crtanja. Da ponovo volim sopstvenu tišinu.
Jer više ne pripada nikome osim meni.
I znam, biće dana kada će sećanja doći kao plima. Kada će neki miris, neki grad, neko ime zaboleće. Ali sada znam da će proći. I da ću ih dočekati jača. Jer prvi put, biram sebe. Ne kao poslednju opciju, nego kao početak.
