U današnjem članku vam donosimo jednu jako zanimljivu priču koja je ostavila veliki šok na čitav svijet posebno na ovu porodicu.Vesna Petrović danas je odrasla žena, majka, sa svojom porodicom i životom, ali sa prazninom koju nosi od samog početka.
- Njena životna priča počinje daleko od sigurnosti porodičnog doma – ostavljena kao beba, bez imena i identiteta, u vreći pored stovarišta ispod Kalemegdana, u Donjem gradu Beograda.Bila je 10. maja 1963. godine kada je pronađena – zamotana u belo ćebence i flanel pelene, sa pupčanom vrpcom još uvek zavijenom. Beba – nedonošče, ostavljena među drvećem, u jednostavnoj braon vreći i prekrivena šarenom maramom. Niko nije znao ko je ostavio to dete, ni kako se zove, ni odakle dolazi.
Odvedena je u Zvečansku, u dom za nezbrinutu decu, gde je upisana pod imenom Nera Manojlović, s datim datumom rođenja – 20. april 1963. Nije imala dokumenta, ni podatke o roditeljima. Bila je samo još jedno dete u sistemu, bez porekla, ali s pravom da živi.Godine 1965. usvojila ju je porodica iz Ćuprije, koja joj je dala ime Vesna Petrović. Iako je odrasla uz novu porodicu, sve je bilo obavijeno tišinom. Usvojitelji joj nikada nisu rekli istinu. Čak ni pred kraj života, nisu joj priznali da nije njihova biološka ćerka. Odrasla je s nesvesnim osećajem da nešto nedostaje – nešto što nije mogla imenovati, ali je osećala u svakom pogledu i praznom odgovoru.
- Prva sumnja došla je godinama kasnije, kad je kao odrasla žena, majka, počela da preispituje tragove iz prošlosti. Jedna stara fioka, zaboravljeni papir, neizgovorena rečenica – sve je vodilo u jednom pravcu: da je njeno poreklo drugačije nego što su joj govorili.Krenula je na put potrage za identitetom. Prvo je posetila matičnu službu Starog Grada u Beogradu, zatim se vratila u Zvečansku, pa do doma u Braće Jerković. U svakom arhivu, u svakoj kancelariji, tražila je delić istine. Umesto odgovora, dobijala je još više pitanja. Papiri su bili nepotpuni, podaci zbunjujući. Kao da je neko želeo da tragovi nestanu.
Jedan od retkih konkretnih tragova bila je rečenica dalekog rođaka njenih usvojitelja – da negde postoji njena sestra bliznakinja. Ta rečenica joj se usadila u misli. Od tada, traganje više nije bilo samo potraga za roditeljima, već i za osobom koja deli njen DNK, možda njen izgled, možda i neku skrivenu čežnju.Vesna se nedavno obratila javnosti putem Fejsbuk stranice organizacije koja okuplja decu iz bivše Jugoslavije, ostavljenu ili odvojenu od porodica. Podelila je sve što zna – svoju krvnu grupu (B pozitivna), podatke iz arhive, i poruku da ne želi da sudi, samo da upozna svoju majku ako je još živa, da sazna da li ima nekoga svoga osim svoje dece.
- Rekla je da planira da uradi MyHeritage DNK test, u nadi da će joj to pomoći da pronađe barem neki trag. Veruje da bi njena sestra mogla da liči na nju, i da možda, negde u Novom Sadu, živi osoba koja deli deo iste priče – samo s druge strane zaborava.U svom javnom obraćanju, zahvalila se svim ljudima koji su je podržali i ponudili pomoć. Njena potraga nije samo lična – ona predstavlja glas mnogih koji su odrasli bez odgovora, bez pravih imena, bez porekla. Vesnina priča nosi tihu, ali snažnu poruku: svako dete zaslužuje istinu o sebi.
Iako možda nikada neće saznati ko je tada, maja 1963, ostavio bebu među drvećem, Vesna danas zna da nije sama. Njeno traganje za identitetom je istovremeno triumf volje i nade, ali i poziv društvu da ne zaboravi najranjivije među nama – one koji su počeli život u tišini, bez ičijeg glasa, osim sopstvenog krika.
