Kad su Fata i Mujo otišli u Ameriku, ništa im nije falilo – posao, stan, auto, sve su sredili. Jedino su im Amerikanci dali jedan neobičan uslov: kad dobiju dete, mora da ima američko ime. Fati to i nije nešto prijalo, ali ajde – pravila su pravila.
- Vreme je prolazilo, i Fata je napokon rodila sina. Mujo je ponosno otišao da ga upíše u matičnu knjigu rođenih. Čekala ga Fata kod kuće, jedva čeka da sazna kako će se njihov mališan zvati.
Kad se vratio, Fata ga odmah pita:
– Kakvo mu je ime, Mujo?
Mujo je, ozbiljan kao nikad, pogledao ženu pravo u oči i odgovorio:
– Sjedinjene Američke Države.
Fata se zaledila.
– Šta bolan reče?! Pa kako ćemo ga zvat?!
A Mujo se samo nasmejao i rekao:
– Pa skraćeno, ženo – Esadeee, Esadeee…
I tako je mali dobio ime koje niko nije mogao da zaboravi – ni oni, ni komšije, ni tetke, ni ujak u Bosni, a ni službenica u opštini u Denveru.
- A tamo daleko, u selu Smehotres, događaji su uvek mirisali na šalu. Meštani su imali specijalni talenat – sve su mogli da pretvore u smeh, ali jedan je bio šampion smehotresa – deda Jovan. O njemu se pričalo i u okolnim selima. Njegove šale su bile toliko zarazne da su čak i najmrzovoljniji počinjali da se kikoću.
Jednog dana, deda Jovan je odlučio da izvede najveću šalu u istoriji sela. Njegov stari bicikl – poznat po tome da se raspada u najgorem trenutku – bio je savršen za taj plan. Prikrio je po njemu razne opruge, dugmad i skrivena pomagala. Bio je to bicikl kao nijedan drugi – prava smejurija na točkovima.
Na trgu je okupio selo i objavio:
– Organizujem trku! Pobediće onaj ko najduže vozi moj bicikl bez da se nasmeje!
- Prvi je pokušao Mika, lokalni pekar. Krenuo je odlučno, ali čim je pedalu nagazio – sedište mu odskoči, pa opet. Nije izdržao ni dvadeset sekundi pre nego što je prasnuo u smeh i skliznuo sa bicikla.
Sledeći je bio Joca mesar, krupan čovek ozbiljnog izraza lica. Seo je i počeo da vozi, ali pedale su same od sebe krenule unazad. Joca je, bez kontrole, počeo da kruži po trgu – u rikverc! Dok je vikao “kočniceee!”, cela masa se već valjala od smeha.
Ali svi su čekali da vidi kako će proći baka Rada – ozbiljna žena čvrstog pogleda, koja se retko smeje. Kad je sela, volan je počeo sam da se okreće, a bicikl je krenuo da “pleše” po trgu. Iako se trudila da ostane ozbiljna, kad je bicikl počeo da igra valcer s njom – pukla je i ona. Smeh do suza.
- Na kraju, deda Jovan – glavni šef cirkusa – seo je da pokaže kako to zapravo izgleda. Bicikl isprva miran, svi zbunjeni, pa neko dobaci:
– Deda, zaboravio si šalu za sebe!
Ali tada deda pritisnu tajno dugme ispod sedišta, i bicikl počne da skače, da se vrti, da zviždi. Deda se smejao toliko da je morao da siđe, dok su mu suze curile niz obraze.
Celo selo je brujalo. Trka je postala tradicija, a deda Jovan je proglašen za kralja smeha. Svake godine, tog dana, održava se “Trka Smehotresnog Bicikla” – u njegovu čast. I svi znaju: kad se smeh vozi na točkovima, deda Jovan je negde tu – sa šrafcigerom u ruci i novom šalom na umu.
I tako, bilo da si u Americi s malim Esadom, ili u Smehotresu s deda Jovanom, jedno je sigurno – dobra šala putuje dalje nego bilo koji bicikl.
