Mujo i Fata su, nakon 50 godina braka, odlučili da ponove svoje mladalačke dane i slave godišnjicu braka na način na koji su to radili u prošlosti.
- Dogovorili su se da se srede i dođu pred česmu u 8 uvečer, kao što su nekada radili. Mujo, željan da uživa u trenutku, najpre požuri da se sredi, a zatim se, kao i stari dobri dani, zaustavi u kafani na još jednu rakijicu sa prijateljima.
Kako bi još više uveo atmosferu mladalačkog duha, Mujo je došao pred česmu, tačno u 5 do 8, držeći buket cvijeća, potpuno siguran da će sve biti kao u mladosti. No, nešto nije išlo po planu. Fata nije bila tu. Mujo je, naravno, pomislio da je možda zakasnila, pa je čekao još neko vreme, ali kada je sat otkucao 8:15, pa čak ni 8:30, odlučio je da se vrati kući.
Ušao je u dnevnu sobu, s namerom da požali zbog čekanja, ali ono što je tamo video, bilo je iznenađujuće. Fata, ona ista žena sa kojom je godinama delio život, bila je sjajno sređena, sedeći na kauču. Mujo nije mogao da se suzdrži i odjednom je uzviknuo: „Fato, bona, pa gdje ‘s ti?!“
A Fata, sa tužnim pogledom, slegne ramenima i odgovori: „Nije me mati pustila…“
Iako situacija u početku deluje komično, zapravo je dirljiva. Dugo su bili zajedno, prošli kroz mnogo toga, a čak i nakon svih tih godina, Fata je bila toliko vezana za svoju majku da nije mogla da ode na taj poseban trenutak sa mužem.
Ova priča nas podseća na to koliko su običaji, ljubav i međusobno poštovanje važni u odnosima, bez obzira na godine. Iako nisu stigli na česmu kao što su to činili u mladosti, njihova veza i dalje je puna ljubavi, poštovanja i smijeha, čak i kada se život ne odvija prema planu
BONUS TEKST
Ova dirljiva priča o ljubavi, bolesti i tišini ostavlja snažan utisak, pokazujući nam koliko prisutnost znači u trenucima kada se čini da je sve izgubljeno. Emma, koja je saznala svoju dijagnozu raka, nije tražila ništa osim osnovne ljudske brige i podrške od svog muža. Međutim, umesto toga, dobila je hladne reči koje su duboko zabolele: “Znači, nećeš više moći da kuvaš i spremaš.” Ta suštinska nepažnja prema njoj, prema njenoj bolesti, postala je bolnija od same dijagnoze.
Kada je Emma zatražila od svog muža da bude uz nju u poslednjim trenucima, očekivala je da će se bar pojaviti neka ljudska nežnost. Međutim, on je jednostavno odgovorio: “Dosta. Moj život se nastavlja.” To je bio trenutak kada je njena borba prestala biti samo sa bolešću, a postala i borba za ljubav i pažnju koju je zaslužila, a koju nije dobila. Nema ničeg teže od toga da te osoba kojoj si verovala okrene leđa u momentima kada je tvoj svet na rubu.
Tri dana kasnije, dok je ona tiho odlazila, muž je bio zauzet poslom, odgovarajući na poziv suvo i hladno. Njegova reakcija na gubitak nije bila puna tuge, nego odbacivanja, što je kasnije postalo još jasnije. Otišla je u tišini, u noći koja nije bila ispunjena ni sažaljenjem ni brigom. Pogreb je bio gotovo prazan, sa samo nekoliko komšija i sveštenikom, i tihom tišinom koja je padala kao sneg na prazno dvorište. To je bila tišina koju je stvorio njen muž, tišina koja je postala njen najtragičniji oproštaj.
