Kažu da se prava priroda ljudi najbolje otkriva kroz porodične odnose. Tako je jedan čovek, nakon što je oženio oba sina, često dobijao isto pitanje od prijatelja – koja mu je snajka bolja. Na prvi pogled, neprijatno pitanje. Međutim, njegov odgovor je bio neočekivano iskren, ali i duhovit.
– Ova od mlađeg sina – rekao je smireno.
Zbunjeni, upitali su ga: – Zašto baš ona?
A on im objasni: – Kad ovu od starijeg nešto zamolim, kaže mi “matori, jedi govna”. A kad ovu od mlađeg zamolim, ona kaže “matori, ne jedi govna.”
- U toj jednostavnoj rečenici stajala je sva razlika u tonu, poštovanju i pristupu. Iako su reči bile slične, poruka je bila sasvim različita. Sitnice, način na koji ih ljudi izražavaju – ponekad su upravo one ono što čini razliku između bliskosti i neprijatnosti.
Baš kao u životu, gde nečije ponašanje može uneti toplinu ili nelagodnost u dom, postoji još nešto tiho, ali prisutno u mnogim kućama – čuvarkuća, biljka koja vekovima nosi simboliku zaštite, strpljenja i otpornosti.
- Poznata i kao Sempervivum tectorum, ova skromna biljka ne traži mnogo, ali daje puno. Narod ju je oduvek gajio na krovovima, prozorskim daskama i u dvorištima. Nije bila tu samo zbog dekoracije, već zbog uverenja da štiti kuću od groma, zla i bolesti. Ime nije slučajno – dolazi od reči „čuva kuću“ i upućuje na njenu ulogu tihog čuvara doma.
Pripada porodici tustika (Crassulaceae), a rođaka je poznate aloe vere. Ima zbijene rozetaste listove, mesnate i voštane, ponekad sa crvenkastim rubovima. I ono što je čini izuzetnom – može preživeti ekstreme: letnje žege, zimske mrazeve, sušu, vetar. Nije ni čudo što joj latinsko ime znači „uvek živa“.
Pored svoje simbolike, čuvarkuća je i lekovita. Sok iz njenih listova pomaže kod brojnih tegoba. Koristi se:
za kožu – kod opekotina, posekotina, ujeda, herpesa i akni,
za uši – nekoliko kapi svežeg soka ublažava bol i upale,
za stomak i imunitet – u obliku čaja ili sirupa, posebno u kombinaciji s medom,
za žuljeve i kurje oči – list se stavlja direktno na obolelo mesto.
- Upravo ta jednostavna moć, da bez buke pomogne, podseća na tihe, ali važne ljude u životu – one koji ne nameću reč, ali kada progovore, unesu jasnoću.Zanimljivo je i da čuvarkuća retko cveta. Kada se to dogodi, iz nje izraste visoka stabljika s cvetovima – obično u nijansama roze ili crvene. Nakon što procveta, matična biljka se povlači, ali iza sebe ostavlja niz „mladih“ biljaka koje nastavljaju njen život. Baš kao što u porodici, kad stariji utišaju svoju ulogu, ostaje nova generacija da nastavi dalje.
Danas, u vremenu buke, žurbe i digitalne svakodnevice, ovakve biljke nas vraćaju jednostavnosti i prirodi. Nije slučajno što se ljudi ponovo okreću biljkama koje imaju priču, svrhu i energiju. Čuvarkuća je jedna od njih – ne traži puno, a pruža više nego što se vidi na prvi pogled.
- Bilo da se koristi zbog lekovitosti, zbog verovanja ili jednostavno zbog njene otpornosti, čuvarkuća ostaje simbol porodične mudrosti, otpornosti na teškoće i one tihe snage koja ne viče – ali je stalno prisutna. Poput one snajke koja kaže „ne jedi“, umesto da naređuje, ona sugeriše, štiti i neguje.
I možda upravo u toj tišini – u biljci na prozoru i tonu nečije rečenice – leži prava razlika između onoga što nas opterećuje i onoga što nas gradi.
