Restoran “Imperija” bio je simbol luksuza i elitnog društva u Beogradu, mesto gde su se okupljali najbogatiji, gde je flaša vina imala cenu prosečne plate, a gazda Bojan bio oličenje uspeha.
- Sa savršenim odelom, cigaretom u ruci i prezirom prema siromašnima, Bojan je smatrao da siromaštvo nije nesreća, već samo posledica nedostatka ambicije. Svaka nepozvana osoba brzo je bila uklonjena, a atmosfera je bila daleka od običnih, iskrenih ljudskih odnosa.
Tog popodneva, dok je restoran bio prepun, u njegovom je okruženju prošao dečak, Pavle, koji je nosio korpu punu ruža, prodajući ih da bi preživeo. Njegova majka je bila kod kuće sa slomljenom nogom, a otac ih je napustio. Pavle je pokušavao da zaradi novac za kiriju i lekove. Prišao je stolu mladog para i ponudio ružu, govoreći tiho, gotovo nesvesno u svojoj nemoći da pronađe bolji način da preživi.
Bojan je to primetio odmah. Njegov bes je bio eksplozivan. Shvatajući da mali dečak “kvari njegov imidž”, prišao mu je i brutalno ga oterao, govoreći mu da “ne kvari ugled” restorana i da se odmah povuče. Pavle, srušen i uplašen, pokupio je razbacane ruže i tiho napustio restoran, ali njegov pogled bio je pun tuge i razumevanja.
Nekoliko sati kasnije, Bojan je imao nesreću na putu. Brzo je vozio kroz gradsku gužvu, ljut i nestrpljiv, kada je pokušao da pređe raskrsnicu i udario u betonski stub. Auto je bio potpuno uništen, Bojan je bio zarobljen u vozilu, a dim je počeo da izlazi iz motora. Ljudi su stajali oko njega, snimali ga za društvene mreže, čekajući spektakl. Niko nije pomogao.
- Ali među svim tim ljudima, iz mase se probio Pavle. Dečak, koga je Bojan pre sat vremena oterao, nije stajao. Ignorišući opasnost, ušao je u zapaljeni auto i, uprkos riziku, oslobodio Bojanovu nogu, izvukao ga iz vozila i spasio mu život. Ovaj trenutak promenio je Bojanov pogled na svet. Dečakov čin hrabrosti, uprkos tome što ga je prethodno odbacio, ostavio je Bojana u potpunom šoku.
Dok su ga nosili u hitnu pomoć, Bojan je, iznuren i emocionalno potresen, pogledao Pavla, koji je sedeo na trotoaru, sa opečenom rukom i garavim licem. Dečak je bio tiho, govoreći: “Izvinite, čiko… isprljao sam vam sako.” Bojan, koji je ceo svoj život smatrao da je bogatstvo i status sve, sada je, pred svim tim ljudima, zaplakao. „Ti si mi isprljao sako,” rekao je sa suzama, “ali si mi očistio dušu. Ovi ljudi…” pogledao je okolo s prezirom, “…oni su me gledali kako gorim. Ti si jedini ušao u vatru. Ti, koga sam ja oterao.”
Sutradan, restoran je bio zatvoren, sa natpisom “Renoviranje”, ali unutrašnje promene nisu bile u vezi sa enterijerom. Bojan je renovirao svoj život. Otišao je u bolnicu, pa zatim kod Pavla kući. Tamo je saznao istinu o dečakovom životu: bedi o kojoj nije imao pojma. Pavlova majka je bila presrećna što je njen sin preživeo, a Bojan je odlučio da učini ispravnu stvar. Platio je lečenje Pavlove majke, otplatio dugove, a Pavlu omogućio školovanje. Više nije morao da prodaje cveće na ulici.
Bojan je Pavlu platio školu i otvorio štedni račun. Svakog vikenda, Pavle i njegova majka bili su počasni gosti u restoranu, za onim istim stolom gde su ranije bili oterani.
- Bojan je naučio, na najteži mogući način, da ugled i bogatstvo nisu ono što je najvažnije. Spasiti život i pokazati ljudsku dobrotu je mnogo vrednije. Ova priča nas podseća da pravi ugled dolazi iz srca, a ne iz društvenog statusa, i da ljudi koji se suočavaju s nesrećama zaslužuju našu pomoć, a ne prezira.
