U daanšnjem članku vam donosimo jednu jako zanimljivu priču o ljubavi koja pmjera grance.Naime realnost koju živi Anđela Savić, mlada Srpkinja koja je odlučila da sledi svoje srce i pored svih predrasuda, strahova i otpora. Njena priča počinje sa jednostavnom, ali za mnoge šokantnom odlukom: da ode u Albaniju kako bi posetila svog dečka.
Ne zvuči strašno, osim ako dolazite iz sredine u kojoj je svaki pomen o toj zemlji obavijen tenzijom, stereotipima i neizgovorenim strahovima.Tri nedelje borbe s majkom, tri nedelje prepirki, suza, objašnjavanja. Sve to jer je njen dečko iz zemlje koju je većina njenih bližnjih doživljavala kao potencijalnu opasnost, ne zbog njega, već zbog “nekih drugih” – apstraktnih lica iz vesti i priča, iz prošlosti koja još uvek živi u mnogim glavama. On nije bio problem, već je bio kolateralna šteta jedne šire priče o nacionalnim tenzijama i nasleđenim strahovima.
- Ipak, Anđela nije odustala. Spakovala je kofere i krenula na put koji je, za nju, bio mnogo više od običnog putovanja – to je bila lična misija razbijanja zidova. Stigla je u ponoć, sa samo jednom naučenom albanskom rečju: “mirmrama” – dobro veče. Nije znala šta je čeka, ali je znala da mora da vidi njega – čoveka koji je u njenoj životnoj priči imao glavnu ulogu.
Putovala je kroz Prištinu, posmatrala lica, slušala jezike. Na autobuskoj stanici dočekala ju je toplina, ne neprijateljstvo. Ljudi su je pozdravljali i na srpskom i na albanskom. Niko je nije pitao odakle je, niko je nije gledao ispod oka. Umesto mržnje, naišla je na radoznalost i osmehe. Mladi ljudi pokušavali su da stvore nešto novo, da prevaziđu priče koje su im servirane, verujući u to da obični ljudi mogu da budu veza, a ne prepreka.
Anđela je kroz to iskustvo shvatila koliko su naše predstave o drugima često pogrešne. Shvatila je da i Srbi imaju svoje mitove – veruju da su svi Albanci tamni, muslimani, zatvoreni – a stvarnost je daleko raznovrsnija. Shvatila je da su i Albanci puni pretpostavki – poput one da svi Srbi znaju ruski jezik – a ona nije znala nijednu rusku reč. Svi mi živimo sa puno unapred naučenih “istina”, a retko proveravamo koliko su one tačne.
- Njen prvi povratak kući bio je pun neizvesnosti. Ali kada se vratila – živa, nasmejana, sa iskustvom koje nije ličilo ni na šta što su joj pričali – otpor njene porodice počeo je da slabi. Svaki sledeći odlazak bio je manje dramatičan. Više nije morala da ubeđuje nikoga u bilo šta. Samo je pokazivala – kroz svoj mir, sreću, priče.
Majka njenog dečka, žena koja je s toplinom prihvatila Anđelu, rekla je nešto što ostavlja snažan utisak: “Zar ne gledaju vesti? Mi živimo mirno!” A onda, s tišinom punom značenja, dodala: “O, da… oni gledaju.” To je rečenica koja odražava suštinu problema – ne živimo realnost, već narrative koje slušamo, ponavljamo i prenosimo.
- Anđela ne tvrdi da je promenila svet. Ona nije ni pokušavala da sruši granice velikim gestovima. Umesto toga, pokazala je kako izgleda jedna jednostavna istina – da su ljudi prilično isti. Razlikuju nas priče koje nas odvajaju, ne stvarni životi koje živimo.Njena priča nije politička, nije ni herojska. To je priča o devojci koja je odabrala ljubav umesto straha, iskustvo umesto predrasuda. Pokazala je da granice postoje samo tamo gde im mi dozvolimo da budu, i da ih možemo preći – ponekad samo jednim korakom, jednim osmehom, ili jednom rečju na tuđem jeziku: “mirmrama.”
