Sveti Onufrije Veliki, čiji se spomen praznuje 25. juna po gregorijanskom kalendaru, jedan je od najpoštovanijih pustinjskih otaca hrišćanske tradicije. Bio je asketa iz 4. veka koji je svoj život u potpunosti posvetio Bogu, povukavši se iz sveta u pustinju Gornjeg Egipta, gde je proveo više od pedeset godina u potpunoj samoći, molitvi i postu.
- Rođen u Egiptu, Onufrije je isprva bio monah u manastiru blizu Tebe, drevnog egipatskog grada. Međutim, duboka želja za potpunim predanjem duhovnom životu nagnala ga je da napusti manastir i krene u pustinju, vođen, kako sam kaže, anđelom čuvarom. Taj čin nije bio beg od sveta iz slabosti, već izraz velike vere i težnje ka potpunom očišćenju duše.
U pustinji je živeo u potpunom siromaštvu i samoći, bez odeće, prekriven samo dlakom koja mu je tokom godina narasla po telu, dok su mu kosa i brada bili dugi i beli kao sneg, dosežući do zemlje. Od odeće je nosio samo pojas ispleten od lišća. Njegova pojava bila je toliko neobična i duhovna da je, prema svedočenju monaha Pafnutija, izgledao “blešteći, uzvišen i strašan”.
- Najveći izvor informacija o životu Svetog Onufrija dolazi upravo od Pafnutija, monaha koji ga je jednom prilikom posetio u pustinji. On navodi da ga je Onufrije dočekao po imenu, iako ga nikada ranije nije video, što je tumačeno kao znak duhovne prozorljivosti. Onufrije mu je tada ispričao svoj životni put i opisao kako je, tokom prvih godina, preživljavao uz pomoć retkog pustinjskog bilja, dok mu anđeo Božji nije počeo donositi hleb. Kasnije su, Božjom voljom, kraj njegove ćelije nikli palma sa plodovima i izvor vode, čime su mu osnovne potrebe bile zadovoljene.
Ipak, Onufrije je govorio da se najviše hrani rečima Božjim, pokazujući da mu je duhovna ishrana važnija od telesne. Na pitanje kako se pričešćuje u pustinji, odgovorio je da mu anđeo svake subote donosi sveto pričešće. Ta izjava svedoči o dubini njegove vere i o tome da, iako u potpunoj samoći, nije bio lišen svetih tajni.
- Drugog dana boravka Pafnutija kod Onufrija, svetac mu je rekao da je to dan njegovog upokojenja. Spustio se na kolena, pomolio se Bogu i u tišini predao duh. Pafnutije je tada video svetlost koja je obasjala telo sveca, znak svetosti i nebeskog prihvatanja. On ga je sahranio u pustinji i po povratku u manastir ispričao braći o ovom velikom podvižniku, kako bi se njegovo ime slavilo i pamtilo.
Sveti Onufrije je preminuo 400. godine, ali se sećanje na njegov podvig i dalje čuva. Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici mu odaju poštovanje svakog 25. juna, kada se molitveno obraćaju ovom svecu, verujući da može doneti zdravlje, mir i duhovno osnaženje.
- Njegov život nas uči važnosti duhovne discipline, vere i potpunog predanja Bogu. Onufrijev put nije bio lak – bio je samotnjački, težak i ispunjen iskušenjima – ali je pokazao kako vera može prevazići fizičke potrebe i ograničenja. U svetu punom buke, njegov primer tišine, molitve i osluškivanja Božje volje ostaje snažan poziv na unutrašnji mir.
Veruje se da oni koji se danas pomole Svetom Onufriju iskreno i sa verom, mogu zadobiti blagoslov i pomoć u životnim nedaćama, naročito kada je reč o zdravlju i duševnom smirenju. Njegov život i svetost i dalje inspirišu monahe, pustinjake, ali i sve vernike koji traže primer istinske posvećenosti Bogu.
