Na vrata porodice Nurković u Sarajevu, pre više od 25 godina, zakucala je žena koja je u naručju držala malu devojčicu. Njene reči, izgovorene smirenim, ali odlučnim glasom, zauvek su promenile živote ljudi u toj kući: „Dobar dan. Ništa mi ne treba od vas. Samo želim vašem mužu da kažem da ima još jedno dete.“
- Četiri godine kasnije, na samrti, suprug je svojoj ženi priznao da devojčica nije bila prolazna greška, već dete rođeno iz prave ljubavi. Tajna, koju je dugo nosio, prešla je na nju – a njihov sin Eldar o svemu nije znao ništa dok nije postao punoletan.
“Bio sam mali dečak iza tih vrata”
Eldar Nurković, danas poznati fotograf iz BiH, priseća se svog detinjstva i trenutka kada mu je život dobio sasvim novi smisao:
Moj otac je bio profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a majka lekar. Kad je tata oboleo od raka, putovao je po bivšoj Jugoslaviji i inostranstvu tražeći lek, a mama je uvek bila uz njega. Tih godina najviše su me čuvali baka i deka. Kada je postalo jasno da se kraj bliži, na naša vrata došla je žena sa detetom. Rekla je tati da ima ćerku koju bi trebalo da vidi dok je živ. Otišla je ubrzo, ali iza nje je ostala tišina puna šoka i pitanja. Kada sam imao četiri godine, otac je preminuo i zajedno s njim ta tajna je nestala. Mama mi ništa nije rekla do moje osamnaeste godine.
“Sestra nije bila greška, već plod zabranjene ljubavi”
Kada je postao punoletan, majka mu je saopštila istinu: ima polusestru i, ako želi, može da je potraži. Eldar je tada saznao da sestra nije bila plod prolazne avanture, već dete iz prave, ali nesuđene ljubavi. Otac je pre braka s mojom majkom bio godinama u vezi sa devojkom druge nacionalnosti. Njeni roditelji nikada nisu prihvatili tu ljubav i veza je završila. Tek kasnije je upoznao moju mamu, a ja sam došao na svet. Kada sam čuo priču, osećao sam i ljutnju i prazninu jer mi je toliko toga uskraćeno, kaže Eldar.
Poruka koja je sve promenila
Odlučio je da krene u potragu za sestrom. Imao je samo njeno ime i prezime njene majke, ali informacije su bile šture. Saznao je da su zbog rata otišle iz Mostara u Srbiju, možda i dalje. Tražio ju je godinama, često gubeći nadu. Kada su društvene mreže postale popularne, dobio je novu šansu.
Tri godine sam je tražio na Fejsbuku. Slavio sam svaki trag, a opet bio razočaran kada se pokaže da nije ona. Tada sam pronašao nekoliko devojaka sa istim imenom i svakoj poslao istu poruku: „Zdravo, zovem se Eldar Nurković, živim u Sarajevu i postoji mogućnost da sam tvoj brat.“ Neke su me ignorisale, neke mislite da sam lud… A onda je stigao odgovor od devojke po imenu Milena Dobraš.
“Mama, kaže da mi je brat!”
Milena je bila šokirana porukom. Pokazala je majci, koja se zatvorila u kupatilo i dugo nije želela da izađe. Na kraju je priznala: „Da, to je tvoj brat.“ Milena je godinama molila majku da joj kaže nešto o ocu, jer je znala samo da je umro mlad. To što joj je istina bila skrivana, slomilo ju je. Prestala je na neko vreme da razgovara sa majkom, a zatim odlučila da upozna brata.
Prvi susret
Milena je za dva dana sela na autobus i došla u Sarajevo. Kada je izašla iz autobusa, odmah smo se zagrlili. Sve vreme se tresla i plakala. Rekao sam joj: „Milena, ne plači, molim te.“ Provela je sedam dana kod mene. Nismo se razdvajali. Čudan je osećaj kada znaš da ti je neko krv, a opet tek otkrivaš ko je zapravo. Gledao sam je i prepoznavao očeve pokrete, iste crte lica, čak i način govora. Bilo je neverovatno.
Novi početak
Eldar i Milena sada imaju čvrstu vezu i trude se da nadoknade izgubljeno vreme. Milena je postala majka malog Konstantina, a Eldar ponosno kaže da je danas ujak. Sve to mi mnogo znači. Imao sam prazninu u životu jer nisam imao nikoga bliskog. Sada znam da nikad nije kasno. Milena i ja smo povezani na poseban način, kao da nikada nije bilo tih 28 godina razdvojenosti.
Ova priča dokazuje da su ljubav i porodica jači od tajni i strahova – i da sreća ipak pronađe put.
