U današnjem članku donosi se potresna ispovest žene iz Srbije koja je svoje najintimnije iskustvo porođaja doživela u Norveškoj, a njena priča otvara važno pitanje o akušerskom nasilju i problemima sa kojima se mnoge trudnice susreću.
- U poslednje vreme, u Srbiji se sve češće govori o tome da su porođaji u inostranstvu, posebno u razvijenim zemljama, navodno bolja opcija jer se tamo očekuje ljubaznije osoblje i bolja organizacija. Međutim, iskustvo ove žene baca sasvim drugačije svetlo na takva uverenja.
Ona je 2016. godine, nakon preseljenja u Norvešku, odlučila da tamo i rodi svoje prvo dete. Ističe da nije došla kao neupućena osoba; naprotiv, poznavala je norvešku kulturu, istoriju i jezik, a čak je u Beogradu završila studije na Katedri za skandinavske jezike i književnost. Radila je kao profesor norveškog jezika u jednoj od najpoznatijih škola u toj zemlji, a njen suprug, građevinski inženjer, imao je odličan posao. U Norveškoj je želela da stvori porodicu, verujući u ono što se često priča – da su njihovi bolnički sistemi napredni i sigurni. Međutim, realnost je bila daleko od očekivanog.
Kako je opisala, tokom cele trudnoće nijednom nije pregledao lekar specijalista. Sve su vodile samo babice, a ona, iako iznenađena time, odlučila je da im veruje. Slušala je njihove savete, poštovala pravila i nadala se da će na porođajnom odeljenju biti u sigurnim rukama. Ipak, u univerzitetskoj bolnici jednog od najvećih norveških gradova dočekalo ju je ono što naziva jednim od najgorih iskustava u životu.
Sam porođaj bio je prava noćna mora. Kada je tražila epiduralnu anesteziju, anesteziolog je čak sedam puta pokušao da ubode iglu i pronađe mesto za davanje leka, ali nije uspeo. Na kraju joj je, potpuno nemoćno, rekao da ne zna zašto ne može da uspe. Ostala je bez anestezije, u ogromnim bolovima, sa sve većim strahom. Ubrzo je shvatila da tu nešto ozbiljno ne funkcioniše.
- Tokom najtežih trenutaka porođaja nije mogla da leži na leđima zbog jakih bolova, a babice su odlučile da ne rade epiziotomiju, jer su, kako kaže, bile uverene da znaju najbolje. Niko nije uradio ultrazvuk kako bi se procenila veličina bebe. Kada je beba konačno rođena, bila je teška više od četiri kilograma i dugačka 54 centimetra, što je izazvalo ogromne povrede. Tek tada su babice priznale svoju grešku i izvinile se, ali šteta je već bila napravljena.
- Zbog komplikacija, pozvan je tim od tri lekara koji su narednih sat vremena radili na njenom zbrinjavanju. Na sreću, ovaj deo posla obavili su kako treba i sada nema trajnih posledica. Ipak, kako su joj kasnije rekli stručnjaci, sa takvom povredom je vrlo lako mogla da ostane invalid do kraja života. Sama pomisao na to izaziva joj jezu i žaljenje što je uopšte poverovala u priču o savršenstvu norveških porodilišta.
Uprkos svemu, naglašava da su babice koje su je negovale tokom dvodnevnog boravka u bolnici bile veoma brižne i pažljive. Ipak, to ne može da poništi ono što se dogodilo tokom samog porođaja. Njeno iskustvo nije usamljeno – kada je počela da priča svoju priču, saznala je da je mnogo žena, kako Norvežanki, tako i strankinja, doživelo slično. Mnoge su rekle da su takođe bile nezadovoljne tretmanom i da u norveškim porodilištima nedostaje stručnosti i sistemskog pristupa koji bi trudnicama pružio sigurnost.
Ona smatra da o ovim stvarima treba otvoreno govoriti, jer se često stvara pogrešna slika o tome da je sve u inostranstvu bolje. Ističe da joj nije namera da „pljuje“ Norvešku, jer tamo živi, radi i podiže porodicu. Ali kada je reč o trudnoći i porođaju, smatra da taj sistem nije onakav kakvim ga mnogi zamišljaju. Norveški zdravstveni sistem, po njenim rečima, jeste odličan kada je reč o teškim bolestima i složenim medicinskim procedurama, ali kada je u pitanju nešto što oni doživljavaju kao rutinsko, kao što je porođaj, sve zavisi od sreće.
Njena poruka drugim ženama jeste da ne treba slepo verovati mitovima o savršenstvu stranih porodilišta. Potrebno je dobro se informisati, tražiti mišljenja i, ako je moguće, razgovarati sa onima koje su već prošle kroz slično. Njena priča, ispunjena bolom, strahom i razočaranjem, ostaje upozorenje svima koji misle da je rešenje uvek negde daleko. Poručuje da je najvažnije pravo na dostojanstvo i sigurnost, bez obzira na to gde žena odluči da donese novi život na svet.
