U danima kada letnje sunce bez milosti prži polja i dvorišta, a zvuk cvrčaka nadjačava i šapat vetra, u srcima mnogih Srba budi se poseban osećaj poštovanja – jer dolazi Ognjena Marija, praznik koji ni u modernom vremenu ne gubi svoje duboko ukorenjeno značenje. Za neke, to je dan molitve i tišine. Za druge, možda samo još jedan običan dan. A za Radmilu iz jednog sela u centralnoj Srbiji – to je dan koji joj je zauvek promenio život.
- Njena priča, koju već godinama prepričavaju komšije, nije samo lično svedočanstvo, već i podsvesni glas predaka koji nas uče da ne zaboravljamo sveto. Tog vrelog julskog jutra, Radmila je ustala ranije nego inače, planirajući da završi nekoliko sitnih poslova. Među njima – cepanje nekoliko drva za ajvar koji je trebalo da kuva u šporetu. U tom trenutku, nije se setila šta taj dan zapravo predstavlja. „Mislila sam da je to samo još jedan dan u julu. Niko me nije podsetio, a ja sam zaboravila“, priznaje tiho, pogleda uprtog u pod.
Uzela je sekiru, kao i bezbroj puta pre toga, i izašla iza kuće. Sunce je već počelo da prži, a vazduh je mirisao na suvu travu i žar. U trenutku zamaha, drška sekire, stara i načeta vremenom, pukla je. Metalni deo odleteo je uvis i pao joj pravo na glavu. Krv joj je oblila lice, a bol je bila trenutna, snažna, gotovo simbolična. „Udarac me zaustavio. Kao da mi je neko odozgo rekao – stani. Zaboravila si.“ U panici je otrčala u kuću, krv je brisala peškirom, pokušavala da zaustavi krvarenje. Tada je pogledala u kalendar. Crvenim slovima pisalo je – Ognjena Marija.
- Kako piše “Stil Kurir”, praznik Ognjene Marije važi za jedan od najstrožih dana u narodnom kalendaru, posebno kada je reč o fizičkim poslovima. Ne koriste se alati, ne pali se vatra, ne kuvaju jela – jer se veruje da bi kršenje ovih pravila moglo izazvati nesreću, pa čak i tragediju. U to se, na bolan način, uverila i Radmila. „To nije bila slučajnost. To je bilo upozorenje“, kaže, podsećajući da su naši preci poštovali ove dane sa strahopoštovanjem s razlogom.
Njena rana je zarasla, ali ožiljak je ostao. Ne samo na temenu, već i u sećanju. Od tog dana, kaže, ništa više ne radi na praznike. Sve priprema unapred, i ako nešto zaboravi – ostavi za sutra. „Nije vredno toga. Ništa nije vredno da se oglušiš o svetinju“, ističe.
- Prema etnografskim podacima koje objavljuje Etnografski muzej u Beogradu, praznici poput Ognjene Marije deo su kolektivne narodne svesti koji sežu daleko u prošlost. Oni nisu samo verski obredi, već i simboli zajedničke mudrosti – pozivi na uzdržanost, zahvalnost prirodi i poštovanje ravnoteže sveta. Priče poput Radmiline upravo su svedočanstva te prastare duhovne logike.
Radmila je svoju priču prenela svima – unucima, komšijama, pa čak i nepoznatim ljudima koje bi srela na pijaci. Njen ožiljak postao je više od telesne rane. Postao je znak, podsetnik i tiha opomena. Kada se danas, 30. jula, sveće pale širom Srbije, i molitve iz srca šapuću svetiteljki, njena priča odzvanja kao tihi savet: seti se ko si i odakle dolaziš.
- Kako prenosi i portal Nova.rs, sve više mladih danas se ponovo okreće korenima, u potrazi za smislom i povezanošću koju svakodnevica retko nudi. U vremenu brzine i zaborava, upravo ovakve priče osvetljavaju staze koje su zarasle, ali još nisu nestale.
Na kraju, Radmila ne traži saosećanje. Niti priznanje. Njena priča je jednostavna, iskrena i istovremeno potresna. U svetu u kojem se zaborav često maskira kao napredak, ona je podsvesni glas generacija koje su znale kada treba da rade, a kada da stanu i ćute. Praznik Ognjene Marije, za nju, nije samo dan u kalendaru. To je dan koji je podsetio na slabost ljudske ruke i moć nevidljivog sveta.
Jer kako narod kaže – “Ko se ogluši o svetitelja, sam traži nevolju.” A kada se jednom nauči ta lekcija – više se nikada ne zaboravlja.
