Sestre Liza i Nikol vjerovatno nikada neće zaboraviti dan kada su saznale da im je preminula tetka ostavila imanje u srcu londonskog Vimbldona, vredno gotovo milion funti. Vest je bila iznenađenje koje je u isti mah nosilo bol, odgovornost, ali i tračak nade.
- Nada da bi iznenadno nasledstvo moglo predstavljati novu životnu priliku. Međutim, ta prilika se ubrzo pretvorila u najgoru noćnu moru, kada im je nepoznati čovek zakucao na vrata i zamolio ih – da se isele iz sopstvene kuće.
Taj čovek, koji se predstavio kao Tamaš Sverčok, tvrdio je da je jedini pravi naslednik njihove tetke Kristine. U ruci je držao testament za koji niko – ni porodica, ni komšije, ni najbliži prijatelji pokojnice – nije nikada čuo. Dokument je, navodno, potpisan 2016. godine, ali brojne nelogičnosti odmah su počele da iskaču na površinu. Kristina je te godine bila teško pokretna, a njen muž još uvek živ – što pravno onemogućava donošenje samostalnih odluka o imovini bez njegovog pristanka.
- Komšinica Su, koja je sa Kristinom bila svakodnevno u kontaktu, nikada nije čula ni za kakvog “Tamaša”. Uz to, čak je i adresa njene kuće bila pogrešno navedena u testamentu, dok je navodna adresa novog naslednika u to vreme još bila neizgrađeni objekat. Činjenice su bile jasne, ali institucije nisu reagovale.
U razgovoru za beogradski portal Stil, profesorka srpskog jezika i novinarka Lana Vidović ističe da ovakve priče sve više nalikuju na „zločin bez počinioca“, jer sistem često dozvoljava da emocionalni udar porodice ostane bez institucionalne zaštite. „Imamo sofisticiranu krađu koja koristi praznine u zakonima i empatiju u društvu koje se sve manje bavi istinom“, navodi Vidović (Stil, jul 2025).
Liza i Nikol su pokušale da dobiju pomoć policije i službe za ostavine, ali su naišle na zid tišine. Jedina opcija bila je građanska tužba, za koju im je rečeno da bi koštala desetine hiljada funti. Novac koji nisu imale. Njihovo nasledstvo, njihovo pravo, odjednom je pripalo čoveku koji je izgovorio samo jednu rečenicu: „Nikada nisam čuo da ima porodicu.“
- Ovakvi slučajevi nisu usamljeni. Naime, u Velikoj Britaniji postoji sistem poznat kao Bona Vacantia, baza podataka imovine preminulih koji nemaju poznate naslednike. Prvobitno stvoren da pomogne „lovcima na nasledstva“ da pronađu rodbinu preminulih, taj sistem je postao lovište za prevarante, koji koriste digitalne rupe u zakonu kako bi kreirali fiktivne testamente i prigrabili tuđu imovinu.
Jedan od istraživačkih izvještaja BBC-ja pokazao je da je ovaj model prevare uzimao maha širom južne Engleske, a imena poput Tamaša Sverčoka, Rolanda Siljea i Bele Kovača pojavljuju se iznova i iznova. Svi su tvrdili da su naslednici ljudi koji su preminuli bez testamenta – i svi su koristili iste metode: lažni dokumenti, izmišljene adrese, netačne vrednosti imovine kako bi izbegli porez.
Na domaćem terenu, ovakvi mehanizmi još nisu zaživeli na isti način, ali pravnik Nebojša Petrović iz Beograda upozorava za Politiku da „digitalizacija bez praćenja kontrole otvara prostor za sistemsku zloupotrebu“, i dodaje da su slični pokušaji uočeni i kod nas u vezi sa ostavinskim raspravama u dijaspori (Politika, april 2025). Petrović ističe da bi jače međunarodne veze i saradnja pravosudnih sistema mogle sprečiti lančane reakcije prevara koje prelaze granice.
- Grafolozi su utvrdili da su mnogi testamenti pisani istim rukopisom, s istim rečnikom i istim pravopisnim greškama. Svedoci su često bili nepostojeće osobe, a adrese kompanija registrovanih na imena „naslednika“ vodile su do praznih zgrada ili napuštenih kancelarija. U jednom od slučajeva, ukradena kuća je čak korišćena kao plantaža marihuane, što dodatno potvrđuje da se iza „administrativne“ prevare kriju opasne kriminalne mreže.
Za Lizu i Nikol sve se svelo na osećaj izdaje – ne samo od strane misterioznog čoveka koji im je oteo životni oslonac, već i od sistema koji je zatajio onda kada su najviše trebale zaštitu. Njihova pravna borba je zaustavljena zbog nedostatka sredstava, a psihološka bitka i dalje traje. „Kao da živimo u tuđem snu. Ili još gore – u tuđoj laži“, rekla je Liza u jednom od retkih intervjua.
- U domaćem kontekstu, istoričarka i antropološkinja dr. Ljiljana Đukić s Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, komentariše za RTS da su „priče o nasledstvima, tetkama iz inostranstva i izgubljenim testamentima deo narodnog folklora, ali se u digitalnom dobu ta magla koristi za ozbiljan kriminal iza kulisa formalnog prava“ (RTS, jun 2025). Đukić navodi da je važno da građani budu svesni svojih prava i da ne odustaju lako od pravde – čak ni kada je sistem spor ili nedovoljno efikasan.
Na kraju, dok Tamaš, Roland i Bela možda uživaju u tišini luksuznih nekretnina koje nisu njihove, negde daleko, dve sestre sede bez doma, ali sa istinom koju sistem još nije spreman da čuje. I možda, kad ta tišina postane preglasna, svetlo istine ipak probije put kroz birokratski mrak.
