U današnjem članku donosimo priču o Seru Marku Rajlansu, jednom od najcenjenijih britanskih glumaca današnjice, čiji umetnički opus ostavlja snažan trag u istoriji teatra i filma.
- Njegova karijera obeležena je nagradama, priznanjima i statusom kultnog umetnika, a viteška titula koju je primio za doprinos pozorišnoj umetnosti samo dodatno potvrđuje njegov značaj. Posebno je ostao upamćen po ulozi Tomasa Kromvela u seriji Wolf Hall, koja ga je predstavila široj publici kao majstora period drama. Ipak, iza blistave karijere krije se i jedna uloga zbog koje se glumac nikada nije prestao kajati.
Radi se o filmu Intimacy iz 2001. godine, projektu koji je na Berlinalu iste godine proglašen najboljim filmom, ali je istovremeno ušao u istoriju kao jedno od najkontroverznijih ostvarenja svoje epohe. Radnja filma fokusira se na barmena, kojeg igra Rajlans, i ženu s kojom ulazi u povremene intimne odnose bez razmene imena. Postepeno, njegov lik razvija osećanja koja komplikuju odnos. Partnerka mu je bila Keri Foks, a njihova zajednička scena nesimuliranog oralnog seksa izazvala je talas burnih reakcija i podele među kritičarima i publikom. I dok je sam film nagrađivan, Rajlans je priznao da bi najradije izbrisao to iskustvo iz svoje karijere.
Godinama kasnije otvoreno je govorio o pritisku koji je osećao na setu. Iako priznaje da je odluka bila njegova, istakao je da je reditelj Patris Šero insistirao na eksplicitnim scenama, a on u tom trenutku nije imao dovoljno samopouzdanja da se suprotstavi. „To mi je uništilo život na dva meseca“, rekao je Rajlans za Wall Street Journal 2013. godine, dodavši da danas veruje kako se mnogi glumci koji slove za „teške“ zapravo samo bore da postave zdrave granice. Ovim priznanjem otvorio je važno pitanje o tome koliko je filmska industrija spremna da gazi preko ličnih granica umetnika zarad autentičnosti ili umetničke provokacije.
Kada su ga 2016. godine obožavaoci pitali o filmu, napisao je iskren odgovor u kojem je priznao da je to bio najzahtevniji posao njegove karijere. Objasnio je da ga je privukla snaga scenarija Harifa Kurejšija i uverljivost reči Patrisa Šeroa, ali da posledice snimanja, kao i reakcije javnosti, nisu bile ono na šta je bio spreman. „Film je možda imao istinitu i vitalnu priču, ali publicitet i napadi na mene bili su bolni. Da mogu da biram, voleo bih da ga nisam snimio“, napisao je.
- Za razliku od njega, Keri Foks na svoju ulogu gleda s drugačijim stavom. Ona ne krije da je bila svesna reakcija javnosti, ali smatra da je danas teško zamisliti da bi takav film izazvao toliko skandala. „U eri internet pornografije teško je poverovati da je reakcija mogla biti toliko burna. Ipak, u Nemačkoj su nas dočekali zrelo i otvoreno, dok je u Velikoj Britaniji sve izgledalo kao šok“, izjavila je, naglasivši da ne žali zbog eksplicitnih scena.
- Ovakvi stavovi otkrivaju koliko je različita percepcija jednog te istog projekta kod njegovih aktera. Rajlans ga doživljava kao breme koje ga je koštalo emocionalnog mira, dok Foks u njemu vidi umetnički izazov koji je na kraju otvorio raspravu o granicama intime na filmu. Ovakva suprotstavljenost mišljenja svedoči i o širem društvenom kontekstu – o tome kako su početkom 2000-ih godine publika i kritika mnogo oštrije reagovali na eksplicitne sadržaje nego što bi to verovatno učinili danas.
Da ova tema nije prošla nezapaženo ni u domaćim medijima pokazuje i tekst objavljen na portalu B92, gde je istaknuto da je Rajlans u više navrata naglašavao koliko mu je teško palo da izađe na kraj s posledicama koje je film ostavio na njegovu privatnost i karijeru. Navodi se i da je slučaj Intimacy otvorio pitanje odnosa moći između reditelja i glumaca, posebno kada se od umetnika očekuje da pređu granicu intime zarad „umetničke istine“.
Sličnu analizu donela je i Politika, naglašavajući da je Rajlans, inače poznat po biranju suptilnih i dubokih uloga, ovim projektom zapravo izašao iz zone komfora, ali da je upravo taj iskorak postao teret. U članku se posebno podvlači njegova rečenica o tome da glumci koji se opiru zahtevima produkcije nisu „teški“, već samo „razumni“. Taj stav se često citira u raspravama o glumačkim pravima i autonomiji umetnika.
Ipak, film Intimacy nije ostao samo kao negativno iskustvo jednog glumca. Kako prenosi Danas, kontroverze koje su ga pratile otvorile su širu raspravu u javnosti o granicama umetničke slobode. Jedni su smatrali da umetnost treba da ide do kraja, dok su drugi tvrdili da postoji jasna granica između umetničkog izraza i eksploatacije. Ta diskusija, iako započeta pre više od dve decenije, i dalje ima odjeke u savremenim debatama o etici filmske industrije.
- Kada se pogleda unazad, jasno je da je Rajlans, uprkos tom iskustvu, nastavio da gradi impresivnu karijeru. Njegova kasnija ostvarenja, nagrade i priznanja pokazuju da jedno poglavlje, ma koliko bolno bilo, nije moglo da zaseni njegov talenat i doprinos umetnosti. Međutim, iskrenost s kojom je govorio o svom kajanju čini ga posebnim u očima publike. Pokazao je da i iza titule viteza i uspeha stoji čovek koji ume da prizna greške i podeli sumnje koje su ga pratile.
Na kraju, priča o Marku Rajlansu i filmu Intimacy nije samo priča o jednom glumcu i jednoj ulozi. To je priča o ceni umetničke istine, o granicama koje svako mora sam da postavi i o tome koliko su te odluke teške u svetu gde se od umetnika očekuje potpuna predaja. Njegovo iskustvo ostaje podsećanje da uspeh i priznanja često imaju i svoju drugu, bolniju stranu, koju publika retko vidi.
