Zvuk čaša punih šampanjca odjekivao je dvoranom, jasan i zvonak, ali ubrzo je bio prekriven talasom smeha. Tamara, moja sestra, nije mogla da odoli i u svom karakterističnom stilu, prozvala me pred svima.
- Glas joj je bio prepun te slatke zvučnosti koja je uvek nosila notu provokacije, a smeh koji je usledio bio je poput udarca. Srama, stida, i tog trenutka, sve oči su bile uprte u mene i mog supruga Peytona. „To je moj dan“, pomislila sam, nadajući se da ću doživeti jedan od najsrećnijih trenutaka svog života.
No, šta se zapravo dešavalo? Tamara, kao i uvek, nije mogla da se uzdrži. Kao i obično, podsećala je sve prisutne na moju poziciju u porodici, poziciju koja je bila od početka pod njenim senkom. Tamara je stajala u svojoj elegantnoj haljini dizajniranoj za deveruše, dok sam ja bila tu, u venčanici koju je nasleđivala moja baka. Baka koja je, premda prelepa, bila pomalo izmenjena, ali sa puno ljubavi. I dok sam se trudila da održim miran osmeh, svet oko mene padao je u komade.
- „Bethany, nasmeši se, dušo,“ šapnula je moja mama, stiskajući moju ruku. Njene prsti su bili savršeno negovani, kao i obično. „Ljudi gledaju.“ Naravno da su gledali. Ceo moj život je bio pod lupom, čekajući da se neka od nas saplete. I, kao i obično, to sam bila ja. Peytonova ruka, gruba od rada na farmi, uhvatila je moju ispod stola, njegov palac nežno kružeći po mojoj ruci. „Neka se smeju,“ šapnuo je, njegov dah milujući moj uvo. „Znamo da imamo jedno drugo.“ Volela sam tog čoveka. Volela sam ga i kada je prekriven jutarnjom prašinom sa polja, iako je na dan našeg venčanja još proveravao sistem za navodnjavanje. Bio je iskren, pouzdan, pravi muškarac u sobi punoj savršeno uštogljenih odela i lažnih osmeha.
„Ne mogu da verujem da si se udala za seljaka,“ prozborila je moja mlađa sestra Erin, sedeći pored mene. Erin, sa svojih dvadeset sedam godina, bila je diplomat porodice, uvek pokušavajući da ublaži oštre ivice. „Znam, deluje romantično, ali mama već nedelju dana pije lekove za gorušicu.“ „Hvala na podršci,“ promrmljala sam, gledajući Tamaru koja je vešto privlačila pažnju svih prisutnih. Tamara je imala trideset i jednu, skupi auto, kancelariju sa panoramskim pogledom na Menhetn, muža u odelima od hiljadu dolara koji je govorio o promenama na tržištu kao o poeziji.
- Otac je uzeo mikrofon i obratio se gostima. „Želim da kažem nekoliko reči o mojoj ćerki Bethany,“ započeo je. Njegova kosa bila je savršeno sedasta, a izraz lica balansirao između razočaranja i samopouzdanja. „Bethany je uvek bila… posebna,“ rekao je. „Dok su njene sestre gradile karijere i postizale uspehe, Bethany je izabrala drugačiji put. Put koji je više… jednostavan.“ Osećala sam da mi je srce stalo. Reč „jednostavan“ odjekivala je u vazduhu kao nevin podsmeh. Peytonova ruka postala je čvršća. „Izabrala je Peytona, muškarca koji radi rukama i ceni trud,“ nastavio je. „Želimo im sreću u njihovom… skromnom zajedničkom životu.“
Aplauz je bio uljudan, ali hladan. Mama je trljala oči, pokušavajući da shvati da li su to suze radosnice ili tuge. Moji roditelji, ljudi koji su trebali da me podrže, sada su mi otpisali život, jer sam izabrala da volim čoveka koji voli zemlju više nego novac. Tada sam ustala. Tišina je prekrila salu. Podigla sam čašu vode i pogledala Tamaru. „Porodica,“ rekla sam jasno. „I razumevanje ko je zaista tu kada je to potrebno.“ Tamarin osmeh nestao je na trenutak, a onda je podigla svoju čašu sa svima ostalima. Peyton se nagnuo ka meni i šapnuo: „Ona je moja devojka.“ Tada nisam ni slutila koliko će te reči biti proročanske.
Tri godine kasnije, stajala sam u Tamarinom luksuznom domu, sa posudom zapečene boranije koja je koštala manje nego njen otirač na vratima. Godišnji porodični roštilj bio je u punom jeku. „O, donela si hranu,“ rekla je Tamara sa očiglednim podcenjivanjem, u skupoj beloj haljini. „Kako… pažljivo.“ „Iz našeg vrta,“ odgovorila sam, stavljajući posudu pored njihovih profesionalnih zalogaja. „Organsko?“ upitao je njen muž Elijah, držeći martini u ruci. „Pa, to je samo tako?“
- Osećala sam toplotu u vratu. „Sama uzgajano,“ rekao je Peyton, dolazeći pored mene. Njegova jednostavna odeća bila je oštar kontrast prema Elijahovim skupim odelima. „Farma donosi profit već dve godine,“ odgovorila sam smireno. Tamara je počela da se smeje kao zvono u oluji. „Profit? Oh, draga, to je slatko. Elijah je upravo potpisao ugovor vredan koliko vaša farma za deset godina.“ „Ali mi spavamo mirno noću,“ odgovorila sam, nehotice, i smeh je naglo utihnuo. Elijahov osmeh se stisnuo.
„Šta to znači?“ upitala je Tamara. „Ništa,“ brzo sam odgovorila. „Samo fizički rad umara.“ Ali, granica je već bila pređena. Nekoliko meseci kasnije, stvari u porodici su počele da pucaju. Oštri razgovori su postali učestali, a istina je počela da izlazi na videlo. Elijahova firma je ušla u probleme, investicije su propale. Moji roditelji su postali nespretni i počeli da traže pomoć.
- I onda je došao poziv. Mama je imala drhtav glas: „Bethany, potrebno je porodično okupljanje.“ U njihovom domu je bila napeta atmosfera. Tamara je bila puna ponosa dok je govorila o svom problemu. Elijah je zahtevao prodaju naše farme. „Hoćete da prodamo naš dom da biste spasili svoju pohlepu?“ upitala sam ih, osećajući tugu i bes. „Nije stvar u nepravdi,“ odgovorio je Elijah, „Radi se o porodici.“ „Koja porodica?“ uzvratila sam. „Koji su to ljudi koji zahtevaju od porodice da uništi život zbog pohlepe?“
