Eh, znaš kako kažu – đe svekrva udari, tu ni snaja ne niče. Ima tih porodičnih priča što nisu ni tužne, ni sretne, nego jednostavno – životne. One iz kojih se ne zna da li treba da se smijemo ili klimamo glavom u znak razumijevanja. E pa, ovo je baš jedna takva – kad se svekrva dosjeti kako da snaju nauči pameti, i to bez ijedne povišene riječi.
Jedna žena, danas već ušla u šestu deceniju života, podijelila je priču iz svoje kuće koja je mnogima djelovala i komična i poučna. Njen sin, dvadesetsedmogodišnjak, student koji uz studije i radi, odlučio je da zajedno sa svojom djevojkom iznajmi stan i osamostali se. Majka, iako sumnjičava, pustila ga je – kako kaže, „nije više mali, zna valjda šta radi“.
Ali, kad su počeli da padaju ispiti, jedan po jedan, a obaveze na poslu mu nisu davale da stigne da uči, majka je odlučila da reaguje. U dogovoru sa suprugom, pozvali su sina i snaju da se presele kod njih – u porodičnu kuću, sa željom da se sin malo rastereti, manje radi a više uči.
I tako je i bilo. Mlad par se uselio, sin u svoju staru sobu, a svekrva je po prvi put imala priliku da bliže upozna svoju buduću snaju. Na prvi pogled, djevojka se činila povučena, tiha… ali vrlo brzo su stvari izašle na vidjelo.
Snaja je, ispostavilo se, ostala bez posla jer je stalno kasnila. Sama je to priznala, rekavši: „Imam problem, ne mogu rano da ustanem.“ Svekrva je brzo uočila i da po čitav dan sjedi ispred kompjutera – igra igrice, ne učestvuje u kućnim poslovima, ne doprinosi ni novčano ni na bilo koji drugi način.
Uskoro, svekrva se požalila mužu:
„Ona nema srama. Prvi put u životu srećem parazita – i to baš da bude moja snaja.“
Očajna, pokušala je na razne načine da razgovara sa sinom, ali naišla je na zid. On je samo odgovorio:
„Ti si htjela da dođemo da živimo kod vas, pa evo nas.“
Suprug je predložio da proba da razgovara direktno i otvoreno sa djevojkom. Ali sve što bi pitala, dobijala je isti odgovor:
-
„Hoćeš da mi pomogneš oko ručka?“
-
„Nisam planirala da kuvam danas.“
-
„Ajde da odemo po namirnice?“
-
„Nisam planirala da izlazim.“
Ovakav stav se danima ponavljao. Djevojka nije radila, nije studirala, nije učestvovala u kućnim poslovima – samo je sjedila u sobi i čekala da njen momak dođe s posla.
Svekrvi nije bilo jasno kako takvo ponašanje može da bude nekome normalno. U njenom svijetu, to je bilo nezamislivo. Još od osamnaeste godine, ona i njen suprug su radili i stvarali sve sami. Zato ju je ova pasivnost, ova nezainteresovanost, gotovo vrijeđala.
I onda joj je – sinulo!
Jednog dana, krenula je na poštu da plati račune, ali je odlučila da jednu stavku preskoči – internet. Kad se vratila kući, snaja je naravno odmah primijetila da mreže nema i pitala:
„Zašto nemamo internet?“
Svekrva je samo mirno odgovorila:
„Ne planiram više da plaćam internet.“
Ta rečenica – ista ona koju je snaja koristila u svakoj situaciji – sad joj je vraćena natrag. Bez vike, bez prepirke, bez konflikta. Pametno, tiho i odlučno.
Ubrzo nakon toga, mlad par je odlučio da se preseli kod njenih roditelja, gdje je internet bio dostupan, a očekivanja vjerovatno manja. Sa njima su ponijeli i svoje igrice, navike i rutine.
Majka kaže da ih povremeno viđa – vikendom na ručku ili praznicima. I sad, kad god traži nešto od muža, a on se šali i kaže:
„Nisam planirao da izbacim smeće!“
ona se samo nasmije i kaže:
„E pa ni ja ne planiram da ti kuvam večeru!“
Ova priča, iako šaljiva, nosi važnu poruku. Nisu sve životne lekcije grube ni bolne – neke su tihe, promišljene i baš zbog toga pogađaju tamo gdje treba. Ponekad su i najjednostavnije rečenice najjače – ako se izgovore u pravo vrijeme.
Kao što kaže narod:
„Ako nećeš milom, naučićeš – bez vike, al’ sa stilom!
