Ana Pejić je jedna od žena koje su, nakon što su se porodile, doživele najtežu moguću sudbinu rečeno joj je da je njena beba preminula. Prvi put se porodila 1988. godine u Sremskoj Mitrovici, i to carskim rezom.
Međutim, tek 2014. godine je počela da sumnja u ono što joj je tada rečeno. Kako navodi, tada je prvi put postala svesna mogućnosti da joj je dete možda ukradeno.Navodi da je prošla kroz iskustvo slično onome kroz koje su prošle mnoge druge žene koje su napustile porodilište bez svoje bebe. Taj period opisuje kao duboku i bolnu socijalnu traumu, jer mnoge od tih majki nikada nisu imale priliku da vide svoju decu – ni živu ni mrtvu.
- Pravi šok doživela je kada je, prilikom prikupljanja dokumentacije, otkrila veliku nelogičnost. Na jednom dokumentu pisalo je da je rodila devojčicu, dok je na drugom bilo zabeleženo da joj je preminuo dečak. Taj trenutak opisuje kao bolan i ponižavajući, jer je prvi put naišla na konkretan trag koji dovodi u pitanje službenu verziju događaja.
Ovaj podatak bio je dovoljno snažan da je navede na dalje istraživanje. Kaže da je njen slučaj stigao čak do Ministarstva spoljnih poslova, gde se istraga zaustavila. Tamo je došla do informacija da je u više slučajeva, prema dokumentaciji diplomatsko-konzularnih predstavništava, deca iznošena iz zemlje. Veruje da je upravo to moglo da se dogodi i sa njenom ćerkom, koju, kako kaže, i dalje traži širom sveta, s nadom da će je jednom pronaći.
Pejić navodi da je čula mnogo sličnih priča i tvrdi da postoji obrazac manipulacije u slučajevima usvojene dece. U mnogim slučajevima deci se govori da su napuštena – da ih je majka ostavila ili odbacila, što stvara ogroman emotivni teret i osećaj odbačenosti. Zbog toga mnoga od te dece teško odlučuju da istraže svoje poreklo. Postoji i druga grupa dece koja uopšte nije ni svesna da su usvojena – njihova stvarna prošlost im je sakrivena, a identitet pažljivo konstruisan tako da sve izgleda prirodno. Čak se vodilo računa da krvne grupe i fizički izgled dece odgovaraju porodicama u koje su smeštena.
- Posebno upečatljiv slučaj dogodio se u Bijeljini, a odnosi se na jednu babicu koja je, na samrti, odlučila da otkrije istinu. Navodno je, tokom porođaja u Foči, jednoj ženi dete ispalo i preminulo, a pošto je reč bila o bebi uticajnog lekara, babica je u strahu zamenila dete. Umesto preminulog deteta, ženi je predato drugo novorođenče – muško, koje je pripadalo srpskoj porodici, dok je porodilja bila muslimanka. Bebu je potom odvela u Australiju, nesvesna da to nije njeno biološko dete.
Kasnije je ta beba odrasla i došla do istine zahvaljujući ispovesti babice. Kada je saznao šta se dogodilo, odlučio je da poseti svoju biološku porodicu, rekavši im direktno: „Ja sam onaj koji je umro“. Pri tom je čak izrazio spremnost da promeni veru kako bi se zbližio sa porodicom iz koje potiče. On je, prema svedočenju Ane Pejić, rođen 1982. godine. Nakon što je došao do istine, upoznao je svoje prave roditelje, i rezultati DNK analize potvrdili su njihovu povezanost. Svi su, prema njenim rečima, reagovali smireno i sa prihvatanjem, ali niko od njih nije želeo da javno iznosi svoju priču.
Ana Pejić i dalje veruje da će pronaći svoje dete i da će mnoge slične priče jednog dana dobiti svoj epilog. Kaže da je istina tu, među dokumentima, u sećanjima, i u onome što mnogi znaju, ali se boje da priznaju. Njena nada ostaje živa, kao i vera da će se jednog dana pogledati u oči sa osobom koju je rodila, ali nikada nije imala priliku da upozna.
