Evdokim, mladi vojvoda iz Kapadokije, ostao je u pamćenju naroda kao uzor čestitosti, pravednosti i milosrđa. Rođen u pobožnoj porodici, od oca Vasilija i majke Evdokije, odrastao je u vremenu cara Teofila, kada su iskušenja bila mnogobrojna, a strasti lako nalazile put do srca ljudi.
- Ipak, on im se nije predao. Još kao mladi oficir u vojsci, pokazivao je nesvakidašnju posvećenost duhovnom životu, izbegavajući sve što bi ga moglo odvojiti od Božjeg puta. Njegov život bio je tih, ali duboko ispunjen molitvom, čitanjem svetih knjiga i dobrim delima. Posebno je bio poznat po tome što je čuvao čistotu i izbegavao razgovore sa ženama, osim sa sopstvenom majkom, što je tada izazivalo i divljenje i poštovanje.
U vremenu kada su mnogi tražili priznanja kroz bogatstvo, zabave i prazne razgovore, Evdokim je izabrao drugačiji put. Nije ga privlačila svetska sujeta; radije je bio poput „krina usred trnja i zlata usred ognja“, kako su ga opisivali njegovi savremenici. Njegova nesebičnost prema siromašnima bila je neupitna – pomagao je kome god je mogao, ne očekujući ništa zauzvrat. Zbog tih osobina, car ga je postavio na visoku funkciju vojvode Kapadokijskog. Ali čak ni tada nije posustao u pravednosti; vlast je koristio da širi dobro, a ne da sebi pribavlja korist. Njegova pravda bila je jednaka i pred Bogom i pred ljudima, što je bilo retko čak i u to vreme.
- Smrt ga je zatekla prerano – u svojoj 33. godini, što je narod doživeo kao veliki gubitak. Međutim, i nakon smrti, njegova priča nije izgubila snagu. Na njegovom grobu dogodila su se čudesna isceljenja: jedan čovek koji je izgubio razum povratio ga je nakon dodira sa svetiteljevim grobom, a dete koje nije moglo hodati iznenada je ustalo i prohodalo. Ovakva čuda učvrstila su veru ljudi da je Evdokim bio pod posebnom Božjom zaštitom. Domaći istoričari pravoslavlja, poput onih iz Srpske pravoslavne crkve, često ističu ovakve primere svetitelja kao dokaz da svetost prevazilazi granice života i smrti (Izvor: SPC – “Žitija svetih”, avgust).
Posebno dirljiv trenutak dogodio se osamnaest meseci nakon njegove smrti, kada je majka, vođena verom i tugom, otvorila njegov kovčeg. Telo je ležalo pred njom netaknuto i sveže, bez ikakvog znaka raspadanja, a iz njega se širio neobičan, blag miris. U hrišćanskoj tradiciji, ovakva pojava se tumači kao znak svetosti i Božjeg blagoslova. Mošti su zatim prenete u Carigrad, u novu crkvu posvećenu Svetoj Bogorodici, koju su njegovi roditelji podigli u čast i spomen na svog pravednog sina. Prema beleškama iz “Pravoslavnog misionara”, ovakvi događaji nisu retkost u istoriji pravoslavlja, ali svaki nosi snažnu poruku o veri i istrajnosti.
- Priča o Evdokimu ostala je urezana u srcima vernika ne samo zbog čuda koja su mu pripisana, već i zbog njegove doslednosti u životu. On nije bio svetitelj koji je do slave došao kroz velika dela na bojištima ili političke pobede, već kroz svakodnevnu odanost Bogu i ljudima. Njegova blagost prema siromašnima, odbijanje da učestvuje u suvišnim razgovorima i zabavama, te stalna posvećenost molitvi i čitanju svetih knjiga, postali su model koji mnogi žele da slede. Kako navode hagiografski zapisi iz manastira Studenica, ovakvi primeri svetitelja pokazuju kako i u svakodnevnim okolnostima čovek može dostići duhovne visine.
Evdokimova priča i danas inspiriše vernike širom pravoslavnog sveta. Na dan njegovog praznika, 13. avgusta, vernici se okupljaju u hramovima, pale sveće i mole se, verujući da im ovaj svetitelj može pomoći u nevoljama. Njegov lik na ikonama prikazuje ga u vojničkoj odori, ali sa blagim, smirenim izrazom lica – kao podsetnik da istinska snaga ne leži u oružju, već u veri, pravdi i ljubavi prema drugome. Njegov život, iako kratak, ostavio je dubok trag, potvrđujući da ne meri se vrednost čoveka brojem godina, već snagom dobrih dela koja iza sebe ostavi.
