U daanšnjem članku vam donosimo jenu zanimljivu, bolnu ljubavnu priču koja se desila davne 1984.godine.Naime svima nam je jasno da su razlike u vjeri jedan od najveći problema kakda su pitanju bračne zajednice e ovo je jedna takava priča.
- Ljubavne priče često pišu najneobičnije i najiskrenije stranice života, posebno one koje nisu imale srećan kraj. Među njima je i priča Gordane i Ivana, dvoje mladih ljudi koje je sudbina spojila u vremenu kada ljubav nije imala snagu da se odupre pritiscima sredine. On je bio Hrvat, ona Srpkinja. Njihova osećanja rasla su u tišini, dok su oko njih šaptali pogledi, osude i neizgovorena pravila.
U tom malom mestu, ljubav među pripadnicima različitih naroda nije bila prihvatljiva. Iako tada nisu razumeli sve razloge koji su ih razdvajali, osećali su težinu očekivanja. Ta težina je polako, ali sigurno, lomila njihovu vezu. U toj borbi s okolinom nisu izdržali – ali ono što su osećali jedno prema drugom, nikada nije prestalo da postoji.
- Gordana ga je volela tiho, ne filmski, već iskreno, celim svojim bićem. On joj je pružao sigurnost pogledom, stvarajući sa njom svoj mali univerzum, sakriven od sveta. Njihovi susreti bili su kratki, tajni, ali puni značenja. Sve dok nisu postali uspomena.Vreme ih je razdvojilo. Gordana je nastavila život prema očekivanjima – udala se, dobila decu, postala ono što je društvo smatralo „ispravnim“. Ivan je nestao iz njenog svakodnevnog života, ali nikada iz njenog srca. Prošle su decenije, ali emocije koje su ih nekada spajale ostale su netaknute u dubini duše.
Sve se promenilo jedne večeri, na okupljanju generacije povodom 40 godina mature. Gordana nije ni slutila da će ga ponovo videti, ali tamo je stajao – isti pogled, ista tišina, isto sve ono što nikada nije izbledelo. Te večeri su se ponovo povezali. Igrali su, razgovarali, ćutali – ali sve je bilo rečeno kroz oči. A kada su svetla već prigušena, Ivan joj je predao pismo koje je čuvao godinama.
- U tom pismu bilo je sabrano sve ono što nikada ranije nije izgovorio. Priznao joj je da se nikada nije oženio, ne zato što nije mogao, već zato što nije želeo. Nijedna žena nije mogla da zauzme njeno mesto. Sve druge su bile „u redu“, ali samo je Gordana bila „ona prava“. Svaki pokušaj nove ljubavi bio je slab, jer nije bilo njene topline, njenog pogleda, njenog prisustva.
Podsetio ju je na njihove šetnje kraj reke, na miris njenog parfema, na to kako je tražio njeno lice u gomili nepoznatih. Napisao je da je voleo tada, voli i danas, da se nikada nije oslobodio tih osećanja. I da, iako ih je život razdvojio, njegova ljubav nije izbledela. Niti će.
- Gordana je to pismo čitala sa suzama u očima. Sva snaga koju je godinama gradila, sve zidove koje je podizala da sakrije uspomene, sve je palo pred tim redovima. Jer i ona je nosila istu ljubav. Sakrivala ju je, ćutala o njoj, ali nikada je nije pustila. Ta ljubav nije tražila novu šansu – samo priznanje da je postojala i da je bila stvarna.
I pored svega, nisu pokušali da obnove ono što je nekada bilo. Nisu se zavaravali da godine mogu vratiti izgubljeno vreme. Ostali su odvojeni, svako u svom životu. Ali istina je ostala među njima – da je ljubav preživela, iako je sve drugo nestalo.
- Danas, kada je uhvati tuga, kada naiđe stara pesma ili pogleda sliku sa mature, Gordana se seti da je njihova ljubav možda bila zabranjena i nemoguća, ali je imala najčistiji početak. Možda nisu proveli život zajedno, ali će u sećanju i tišini, ostati zajedno zauvek.Ova priča ne govori o bajkovitom kraju, već o istinskoj emociji koja nije tražila opravdanja ni obećanja. Ona podseća da postoje ljubavi koje ne umiru, čak i kada nikada ne dobiju šansu da se ostvare do kraja. Ljubavi koje ne bledi, koje ostaju u pogledu, u rečenici napisanoj s knedlom u grlu, u sećanju koje je jače od vremena.
I zato, iako nisu doživeli svoj “srećan kraj”, Gordana i Ivan su imali ono što mnogi nikada ne iskuse – jednu pravu, čistu, tiho jaku ljubav. Ljubav koja nije preživela… ali nikada nije umrla.
