Gospođa Divna iz Slavonije čitav je život bila oličenje vrednoće i štedljivosti. Sa suprugom je gradila i porodičnu kuću u Osijeku i letnju kućicu u Crikvenici, uverenа da će jednoga dana sve to biti temelj porodičnog zajedništva.
- Međutim, danas, dok se približava sedmoj deceniji života, ona sama nosi teret održavanja i brige, svjesna da je ostala bez pomoći i podrške onih kojima je sve ostavila u nasljeđe.
U porodičnoj kući u Osijeku živi sa sinom, njegovom suprugom i unukom. Ali, kako sama priznaje, niko od mlađih ukućana ne pokazuje interesovanje za obaveze. Sin odlazi na posao, vraća se i provodi večeri ispred televizora, ne podstičući ni suprugu da doprinese. Gotova hrana, naručene pizze i navika da se novac troši bez razmišljanja stoje nasuprot njenoj životnoj filozofiji štednje i odricanja. Divna se trudi da se ne meša, ali priznaje da je ponekad boli gledati kako sve što je mukom sticala nestaje kroz nemar.
- Isto se ponavlja i na moru, u kućici u Crikvenici, gde boravi ćerka sa suprugom i troje dece. Ni tamo niko ne preuzima odgovornost – čak i najmanji kvarovi ostaju nerešeni. Ove godine nisu želeli da poprave ni vodokotlić, već su se snalazili sipajući vodu iz sudopera. Divna priznaje da joj je snage sve manje, i fizičke i mentalne, te da se često pita kako će izdržati u narednim godinama.
Suočena sa ovakvom situacijom, donela je veliku odluku – prodala je stan koji je nekada kupila sa mužem i koji joj je dugo služio kao sigurnosna mreža kroz skromnu penziju. Taj stan je bio trošan i tražio ulaganja, a deca nisu pokazivala ni najmanje interesovanje da ga sačuvaju. Zato je odlučila da ga proda i novac iskoristi za ono što joj pruža mir. Već je obnovila fasadu kuće na moru, a planira i dalja ulaganja – ne za sebe, već kako bi imanja bar tokom njenog života izgledala pristojno i uredno.
„Nisam im dala ni centa,“ priznaje otvoreno. „Znam da bi sve brzo potrošili. Ostavila sam novac da ulažem u ono što sam gradila sa svojim mužem, da makar dok sam živa gledam kako to izgleda onako kako smo sanjali.“ Ona se ne odriče ideje da će unuci, kojih ima četvoro, jednog dana možda biti vredniji i odgovorniji od njihove generacije roditelja. Nada se da će oni više ceniti ono što je stečeno znojem, a ne palo s neba.
- Ipak, najviše je boli nedostatak poštovanja. Uprkos svemu što je uradila i odrekla se da bi deci obezbedila lagodniji život, Divna oseća da zauzvrat dobija malo pažnje i zahvalnosti. „Odlučila sam već ko šta dobija, ali niko to neće znati dok me ne bude,“ kaže. „Ne tražim da me obožavaju, samo želim da mi u starosti pruže bar malo poštovanja. Moj muž je bio vredan i odgovoran čovek, a deca to nisu naučila. Nažalost, život uvek uzima svoj danak – ja neću zauvek moći da im pomažem. Neka ubiru ono što su posejali.“
Njene reči otkrivaju tugu, ali i dostojanstvo. Iako je ostala sama u svojim borbama, Divna i dalje nalazi snagu da brine o svemu što je izgradila, da čuva trag koji je njen pokojni muž ostavio i da podseća kako je istinska vrednost u poštovanju, odgovornosti i ljubavi.
