Nasledstvo nije uvek zagarantovano: Zbog ovih postupaka naslednik može ostati bez celokupnog dela

Pravo na nasledstvo ne zavisi samo od porodične veze ili imena navedenog u testamentu, jer osoba koja preti ostaviocu, pokušava da utiče na njegovu poslednju volju, sakrije zaveštanje ili mu uskrati neophodnu pomoć može biti proglašena nedostojnom za nasleđivanje.

Raspodela kuće, novca, zemlje i druge porodične imovine često postaje izvor ozbiljnih sukoba među ljudima koji su do tog trenutka bili bliski. Tek kada nastupi smrt člana porodice, otvaraju se pitanja o tome ko ima pravo na zaostavštinu, kakvu snagu ima testament i može li neko zbog vlastitog ponašanja izgubiti deo koji je očekivao.

Mnogi nasledstvo doživljavaju kao nešto što im automatski pripada zbog krvnog srodstva. Međutim, Zakon o nasleđivanju uređuje prenos imovine prema jasnim pravilima i poznaje situacije u kojima se pojedinac, iako bi inače bio zakonski ili testamentarni naslednik, isključuje zbog naročito teških postupaka prema ostaviocu ili njegovoj poslednjoj volji.

Imovina preminule osobe može se naslediti na osnovu zakona ili na osnovu punovažnog zaveštanja. U oba slučaja važno je ko je postojao u trenutku otvaranja nasledstva, šta je ostavilac odlučio i da li je osoba koja traži svoj deo postupala na način koji je spojiv s pravom da nasledi.

Ko može biti naslednik i kakva prava ima začeto dete

Osnovno pravilo jeste da naslednik mora biti živ u trenutku smrti ostavioca. To znači da pravo na zaostavštinu stiču osobe koje su postojale kada je nasledstvo otvoreno, pod uslovom da ispunjavaju ostale zakonske pretpostavke i da nisu isključene ili proglašene nedostojnima.

Posebno pitanje javlja se kada je dete u trenutku smrti ostavioca već začeto, ali još nije rođeno. Prema navedenim pravilima, takvo dete može imati sva nasledna prava ako se rodi živo. Zakon ga na taj način štiti i omogućava mu da nasledi kao da je već bilo rođeno u trenutku ostaviočeve smrti.

Pravo deteta ne zavisi od toga što u trenutku otvaranja nasledstva još nije moglo samostalno učestvovati u postupku. Odlučujuće je da je bilo začeto i da kasnije bude rođeno živo. Time se sprečava da najmlađi član porodice izgubi krov nad glavom, novac ili drugi deo imovine samo zbog vremena svog rođenja.

Kada postoji testament, ostavilac može rasporediti celokupnu imovinu ili pojedine koristi u granicama koje zakon dopušta. Zaveštanjem se imovina ne mora ostaviti samo fizičkim osobama, već određena korist može pripasti i pravnom licu, osim kada posebni propisi određuju drugačije.

Ipak, sama činjenica da je nečije ime uneseno u testament ne znači da će ta osoba bezuslovno dobiti ostavljenu imovinu. Ako je do zaveštanja došlo pod prisilom, pretnjom ili prevarom, ili ako se imenovani naslednik teško ogrešio o ostavioca, mogu nastupiti posledice koje vode potpunom gubitku naslednog prava.

Upravo zato nasledni postupak nije samo tehničko deljenje kuće, novca i drugih dobara. U njemu se proverava postojanje testamenta, njegova punovažnost, krug naslednika i eventualne okolnosti koje nekoga čine nedostojnim da primi ono što bi mu inače pripalo.

Pretnje, nasilje i manipulacija mogu oduzeti pravo na dedovinu

Najteži razlog za nedostojnost postoji kada naslednik umišljajno usmrti ostavioca ili pokuša da ga ubije. Osoba koja je pokušala da do imovine dođe nasiljem ne može se nakon smrti žrtve pozivati na porodičnu vezu i tražiti deo zaostavštine.

Nasledstvo se može izgubiti i kada neko prisilom ili ozbiljnom pretnjom utiče na ostavioca da sačini testament, izmeni ga ili opozove. Isto važi kada se koristi prevara kako bi se ostavilac naveo da donese odluku koju bez obmane ne bi doneo.

Nedostojnim se može smatrati i onaj ko ostavioca sprečava da sastavi ili opozove zaveštanje. Poslednja volja mora biti rezultat slobodne odluke, pa pritisak, zastrašivanje, zaključavanje, uskraćivanje dokumenata ili druga ponašanja koja sprečavaju osobu da odlučuje mogu imati ozbiljne posledice u ostavinskom postupku.

Posledice postoje i kada osoba uništi, sakrije ili falsifikuje testament kako bi sprečila izvršenje stvarne volje preminulog. Takav postupak može biti učinjen s namerom da se ukloni drugi naslednik, uveća vlastiti deo ili ostavi utisak da zaveštanje nikada nije ni postojalo.

Sakrivanje testamenta može biti jednako ozbiljno kao njegovo uništavanje. Ako naslednik zna da dokument postoji, ali ga namerno ukloni kako bi se imovina delila prema zakonu umesto prema volji ostavioca, pokušava neposredno uticati na ishod postupka.

Falsifikovanje zaveštanja obuhvata stvaranje lažnog dokumenta ili neovlašćenu izmenu postojećeg teksta. Time se ostaviocu pripisuje odluka koju nije doneo, pa osoba koja takvim postupkom pokušava pribaviti korist može izgubiti pravo da nasledi.

Sud o razlozima nedostojnosti vodi računa po službenoj dužnosti. To znači da pitanje nije važno samo kada ga neki od članova porodice izričito pokrene, već može biti razmatrano i u samom postupku kada postoje činjenice koje ukazuju na tešku povredu ostavioca ili njegove poslednje volje.

Bez nasledstva može ostati i onaj ko roditelju uskrati nužnu pomoć

Nisu samo nasilje i manipulacija testamentom razlozi zbog kojih neko može izgubiti nasledstvo. Zakon uzima u obzir i odnos prema zakonskoj obavezi izdržavanja, kao i ponašanje nasljednika kada se ostavilac nađe u ozbiljnoj nevolji.

Teže ogrešenje o obavezu izdržavanja može nastati kada osoba koja je prema zakonu dužna pomagati ostaviocu tu obavezu uporno i ozbiljno zanemaruje. Nije presudna svaka porodična svađa ili povremeni prekid kontakta, već ponašanje koje dostiže težinu propisanu pravilima o nedostojnosti.

Slično se posmatra uskraćivanje nužne pomoći. Ako se ostavilac nađe u stanju u kojem mu je potrebna neposredna podrška, a osoba koja mu je mogla i bila dužna pomoći svjesno ga ostavi bez nje, takav odnos može uticati na pravo da kasnije traži njegovu imovinu.

U praksi se porodični odnosi često pokušavaju predstaviti jednostavnije nego što jesu. Jedna strana tvrdi da je godinama brinula o roditelju, dok druga govori da je pomoć bila uskraćena. Zbog toga se konkretne okolnosti moraju utvrđivati na osnovu dostupnih dokaza, a ne samo međusobnih optužbi članova porodice.

Nedostojnost nije isto što i obična odluka roditelja da nekome testamentom ostavi manje. Riječ je o zakonskoj posledici teškog ponašanja zbog kojeg osoba gubi mogućnost da nasledi iako bi, bez tog ponašanja, pripadala krugu naslednika.

Takođe, nedostojnost se odnosi i na zakonsko i na testamentarno nasleđivanje. Osoba se zato ne može zaštititi samo time što je prethodno navedena u zaveštanju, niti može automatski dobiti deo na osnovu krvnog srodstva ako postoje zakonom propisani razlozi za njeno isključenje.

Oproštaj je moguć, a deca ne gube pravo zbog grešaka roditelja

Ostavilac može oprostiti osobi koja je prema njemu učinila postupak zbog kojeg bi bila nedostojna za nasleđivanje. Međutim, oproštaj ne bi trebalo posmatrati kao neformalan razgovor ili usmenu poruku koju je kasnije teško dokazati.

Prema navedenim pravilima, oproštaj mora biti učinjen u obliku potrebnom za zaveštanje. Time se osigurava da je odluka ostavioca ozbiljna, slobodna i dovoljno jasno izražena, kao i da se nakon njegove smrti može pouzdano utvrditi što je zaista želio.

Posebno je važno što nedostojnost jednog naslednika ne kažnjava automatski njegovu decu. Potomci osobe koja je izgubila pravo na nasledstvo zadržavaju vlastita prava i mogu doći na mjesto svog roditelja.

U takvom slučaju potomci nasleđuju kao da je njihov nedostojni roditelj umro pre ostavioca. To znači da greška, nasilje ili manipulacija jedne osobe ne brišu nasljedna prava njezine djece, koja nisu odgovorna za postupke roditelja.

Takvo rješenje štiti mlađe generacije od posledica ponašanja na koje nisu mogle uticati. Dok se osoba koja se teško ogrešila o ostavioca udaljava iz nasljednog reda, njezini potomci ne ostaju bez dijela samo zbog obiteljske povezanosti s njom.

Zbog toga se u ostavinskim sporovima mora jasno razlikovati osoba proglašena nedostojnom od njezinih potomaka. Gubitak prava je lična posledica i ne prenosi se automatski na djecu ili druge potomke.

Nasleđe, dakle, nije bezuslovno obećanje koje se ostvaruje samim rođenjem u određenoj porodici. Pravo može zavisiti od testamenta, zakonskog reda nasleđivanja, života naslednika u trenutku smrti ostavioca i ponašanja koje je prethodilo otvaranju zaostavštine.

Osoba koja poštuje ostaviočevu volju i ispunjava zakonske uslove može dobiti svoj deo prema pravilima nasleđivanja. Onaj ko pokuša da do imovine stigne nasiljem, prevarom, pritiskom, falsifikovanjem ili teškim zanemarivanjem obaveza može ostati bez svega što je očekivao.

Istovremeno, zakon ostavlja prostor ostaviocu da oprosti, ali i štiti potomke nedostojnog naslednika. Na taj način posledice se usmeravaju prema osobi koja je učinila sporni postupak, dok se prava njezine dece čuvaju kao da njihov roditelj nije dočekao otvaranje nasledstva.