BONUS TEKST
Krštenje u manastiru Ostrog za mnoge je više od običnog obreda – to je ostvarenje duboke duhovne želje. Mnogi veruju da se pod Ostrog ne ide kada mi to poželimo, već onda kada nas Sveti Vasilije Ostroški pozove. Takvo lično iskustvo doživela je jedna vernica, koja je, sasvim neplanirano, postala kuma na krštenju svoje prijateljičine ćerke – baš pod svetim stijenama Ostroga.
- Njeno svedočenje započinje pričom o letovanju koje se pretvorilo u jesenovanje. Septembar u Crnoj Gori bio je izuzetno hladan, gotovo kao novembar. Umesto kupanja i sunčanja, dane je provodila u toploj odeći, ali to joj je pružilo priliku da se češće viđa sa prijateljima iz Podgorice. Jedne večeri, u razgovoru, rodila se ideja da vikend iskoriste za odlazak pod Ostrog. Kako kaže, to se kod njih uvek planira sa rečenicom „ako nam se otvori put“, jer se veruje da se pod Ostrog ide kad duhovni poziv stigne, ne kad čovek odluči.
Tako su se te nedelje, po kišovitom i hladnom vremenu, uputili prema manastiru. Od donjeg do gornjeg manastira uvek su išli pešice, iako postoji put za automobile. Hodanje kroz šumu, uprkos naporu i strmim stepenicama, uvek donese poseban mir i povezanost sa svetinjom. Tog dana nisu ni slutili da će Ljubica, devojčica stara deset godina, biti krštena istog dana. Plan je bio samo da se raspitaju o proceduri.
- Kod crkve Svetog novomučenika Stanka, u donjem manastiru, obratili su se sveštenicima sa pitanjem o krštenju. Dobijen je kratak, jednostavan odgovor – samo da uđu u crkvu i zakažu. Krštenje je već bilo planirano za pola sata. Ovo ih je iznenadilo, jer su očekivali komplikovaniju proceduru: posebne sveće, bela tkanina, crkveni dokumenti, najava unapred. Međutim, tamo je sve bilo mnogo jednostavnije.
Za obred je bilo potrebno samo dobrovoljno svedočanstvo da je kuma već krštena, simbolične sveće i platno koje su platili svega nekoliko evra. Na pitanje koliko se plaća krštenje, sveštenik im je rekao da je sve dobrovoljno – svako daje koliko može i koliko oseća da treba. Nije bilo nikakvih nametnutih tarifa. Ta jednostavnost, iskrenost i otvorenost bile su dodatni znak da su tog dana došli na pravo mesto, u pravo vreme.
- Kada je počelo grupno krštenje, u svetinji su se okupili kumovi, deca, roditelji, prijatelji – ukupno sedam kumstava. Obred je bio potpun – od molitvi, odricanja od zla, prihvatanja Hrista, do samog čina krštenja, miropomazanja, svečanog obilaska krstionice i simboličnog šišanja kose. Sve je bilo prožeto snažnom emocijom i duhovnim nabojem. Suze su tekle i sa očiju kumova, i sa očiju roditelja. Iako to tada nije ni primetila, kasnije je, gledajući fotografije, videla i sebe sa suzama u očima – dirnuta celim događajem.
Prisustvo grupnom krštenju donosi poseban osećaj zajedništva. Iako se obred ne razlikuje mnogo od pojedinačnog, energija i prisustvo više ljudi u tako malom prostoru čini da doživljaj bude još dublji. Nepoznati ljudi postaju bliski kroz zajednički duhovni trenutak. Ona sama to opisuje kao iskustvo koje nosi u srcu zauvek.
- Njena kumica, mala Ljubica, imala je samo jedan strah – da li će pred svima morati da izgovori „Simvol vere“. S obzirom na to da je stidljiva, plašila se javnog nastupa. Na sreću, sveštenik to nije tražio, pa je u krštenje ušla rasterećeno, s osmehom i radošću.
Nakon obreda, svi prisutni su jedni drugima čestitali, a zatim su, po običaju, pešice krenuli prema gornjem manastiru. U znak sećanja kupili su brojanice, napravili nekoliko fotografija, ali ono što će ostati zauvek urezano u njihova sećanja nije ništa materijalno – već osećaj blagodati koji ih je ispunio tog dana.
Za njih, krštenje u Ostrogu nije bilo samo verski čin, već susret sa nečim višim, tišim i svetijim. Odlazak pod Ostrog doneo je potvrdu da prave stvari u životu dolaze bez mnogo planiranja – kad duša bude spremna. A tada, kako ona kaže, Sveti Vasilije otvori put.
