U današnjem članku donosim priču o Šemsi Ibrahimoviću, čoveku čiji životni put je ispunjen tugom, nepravdom i usamljenjem, ali i upornošću da pronađe barem trunku mira u svojoj svakodnevnici. Rođen u siromaštvu u Bosni, Šemso je ceo svoj život proveo boreći se sa teškim okolnostima koje su mu sudbina i porodica nametnuli.
Njegova najveća želja, koju je godinama izgovarao kroz suze, bila je jednostavna — imati normalnu, mirnu porodicu bez vike, bez nasilja, bez straha. Međutim, kako sam kaže, Bog mu to nikada nije dao. Njegov životni put nije bio lak ni u ratnim ni u mirnodopskim vremenima, a najteži deo priče krije se upravo u kući, mestu koje bi trebalo da predstavlja utočište.
- Šemso je rođen u teškim uslovima i od malena je navikao na rad i borbu za opstanak. Tokom ratnih godina, iako je doživeo glad i strah, kaže da je imao više mira nego kasnije, kada se suočio sa porodičnim problemima. Njegova supruga patila je od teškog oblika šizofrenije, a bol i patnja koje su usledile nisu se odmah mogle prepoznati. Vremenom je njihov zajednički život postao pravi pakao — pun verbalnog, psihičkog i povremenog fizičkog zlostavljanja.
Njihova deca, koja su rođena u toj teškoj atmosferi, takođe nisu bila pošteđena posledica. Dvoje njih nasledilo je bolest majke, što je dodatno komplikovalo život. Šemso se priseća kako ga je jedna od ćerki čak pokušavala povrediti, jednom i pokušajem ubistva. Njegova nemoć bila je bolna — nije mogao da je smesti ni u dom, jer su mu rekli da “nije za dom”, a sa druge strane, život sa njom bio je neizdrživ.
Da stvar bude gora, Šemso nije imao podršku svoje dece u teškim trenucima. Iako je sagradio veliku kuću od 900 kvadratnih metara, žena ga je isterala iz doma, a deca nisu reagovala u njegovu zaštitu. Naprotiv, proveo je sedam godina živeći u štali na svom imanju. Tamo je spavao, jeo, plakao i razmišljao o smrti kao jedinom izlazu iz te patnje. Kada mu je sin, koji ga je do tada čak i tukao, preminuo, to je bio još jedan ogroman udarac.
Šemso nije bio lenj ili nesposoban. Naprotiv, bio je vredan radnik — vozio je bager, radio na građevini, ulagao je sve što je zaradio u porodicu i kuću. Nikada sebi nije kupio ni automobil, vozio je bicikl da bi deci ostalo više. Uprkos ogromnim naporima i odricanjima, nije dočekao starost dostojnu čoveka.
Kada mu je supruga preminula, Šemso je osetio olakšanje — za njega je to bio kraj neprestanog nasilja i uvreda. Međutim, njegova borba nije prestala. Njegova ćerka ga je pre četiri godine oterala sa sprata kuće u koju je nekoć ulazio sa nadom. Od tada on živi u skučenom i gotovo neljudskom delu prizemlja, u prostoru punom vlage i tuge, sam i bez pomoći.
- Sam sebi kuva, pere se i pokušava da opstane u tim uslovima koji su daleko od dostojanstvenih. Njegova životna filozofija nije bila bogatstvo, luksuz ili velika očekivanja — samo je želeo da ima nekoga sa kim će moći mirno popiti jutarnju kafu, da živi život bez batina, bez psovki i noći bez sna.
Sve što je ikada imao, poklonio je deci pre više od petnaest godina, ali zauzvrat je dobio samo usamljenost i zanemarivanje. Ipak, priča Šemse Ibrahimovića ne završava se u potpunom očaju. Kada je njegova sudbina došla do javnosti, mnogi su bili potreseni, a jedan čovek iz Austrije, Kenan, odlučio je da mu pomogne.
Danas je Šemso smešten u dom za stare gde mu je pružena adekvatna nega, gde ima toplu sobu i, što je za njega najvažnije, mir. Nije to bogatstvo ili raskoš, ali za nekoga ko je ceo život proveo u nevoljama, to je najveći dar.
Njegove reči ostaju kao tužna opomena i molitva: „Da mi je Bog dao samo jednu ženu s kojom bih mogao živeti kao običan čovek… sve bi bilo drugačije.“ Ovo je priča o čoveku koji je tražio samo malo mira u svom domu, ali je morao da podnese mnogo patnje i usamljenosti da bi ga konačno pronašao.
